Što da se lažemo: u samom srcu demokratije ima nečega trivijalnog, nečega što po prirodi stvari forsira dosadu i prosek na uštrb uzbuđenja i krajnosti svih vrsta (osoba, ideja, situacija…). Na drugoj strani, u fašizmu, boljševizmu, etničkom rebelizmu, verskim fundamentalizmima i sličnim sveobjašnjavajućim i svespasavateljskim doktrinama ima nečega „romantičnog“, opijajućeg i adrenalinskog; otuda tolika neodoljiva privlačnost radikalnih i brutalno nasilnih doktrina kod sociopata svih vrsta, veličina i kvaliteta: od amoralnih genija do ozverene fukare. Nevolja s tim „romantičnim“ potencijalom je u tome što se obećana romansa završava s prvom razbijenom glavom, nakon čega sledi ono pravo, ono istinsko: orgija arbitrarnog (i nekažnjivog, dapače, pohvalnog i poželjnog) nasilja nad nemoćnima, iza koje ostaju hiljade ili milioni nedužnih žrtava. Hm, nedužnih? Svakako ne sa stanovišta Doktrine, koja prosto ne može da se zasnuje i da funkcioniše bez onih-koje-treba-potamaniti, iz tamo već nekog razloga.
Pa opet, ovo glede trivijalnosti demokratije vredi tek za stanje u kojem demokratije ima (uprkos njenoj nesavršenosti koja je, uostalom, njeno prirodno i trajno stanje). Tamo gde je nema, i ona je i te kako u stanju da budi romantično-sanjarske predstave, ili da težnja za njom čoveka natera na nesebični, odvažni, prometejski aktivističko-adrenalinski angažman. Setimo se istočne Evrope pod komunizmom: demokratija nam je svima izgledala kao rajsko stanje. Ha, nije li to bilo naivno, nismo li se baš gadno prevarili? Spremite se na šok: nismo, uopšte. Samo smo naučili da u demokratiji opet nismo sami, da u njoj veselo žive i budale svih vrsta, i ne samo da žive nego rastu i cvetaju kao palme po mediteranskim rivama. Drugim rečima: ako u demokratiji pametan ima više i boljih prilika da ispolji svoju pamet, isto tako i budala u demokratiji dođe na svoje, njegova se razularena budalastost javno i slobodno razmahne do neviđenih razmera, čak i sam sebe prijatno iznenadi, nije ni slutio za šta je sve sposoban. Recimo, da bude ministar nečega, direktor negde, upravnik nekome, ili barem Narodni Poslanik.
Tu smo, dakle – poslanici! Ne, sačekajte još malo. Valja se setiti kako je to ono izgledalo kada je Srbija – bez entuzijazma, skoro s gađenjem – dobauljala u nešto što je barem formalno trebalo da liči na demokratiju. U osvit devedesetih, svi smo kao fascinirana telad blenuli u neke spoljne džidža-bidžaste nuspojave demokratije: recimo, u direktne prenose zasedanja višestranačke Skupštine Srbije (te „gospodo poslanici“, te „kolega, niste u pravu“, te Đinđić, Mićun, Koštunica, umalo i Pekić… S druge strane Raka, Bidža, Šešelj… ma, šizenje!) ili pak u prve TV–duele političkih neistomišljenika. Uf, koji je to spektakl bio! Sede tako u studiju msje Buvar i msje Pekiše, došli da smatraju i ukazuju, pa jedan drž’ u klin, a drugi udri u ploču, razgoropadilo se to, hoće i da podvikne… Samo, avaj, nigde Flobera da ih vrati u roman.
Skoro dvadeset godina i milion parlamentarnih sati kasnije, ako nisi baš sasvim odlepio pameću, dobro znaš da više niko pri čistoj svesti ne može biti nateran da satima dreždi pred televizorom napeto prateći suptilnu filozofsku polemiku Vjerice Radete i Jorgovanke Tabaković, uz učeno fenomenološko asistiranje Šormaz Dragana. Uopšte, svi ti neistomišljenici su se nekako ofucali: naučio si da sa devet desetina njih nije problem što misle različito od nekog drugog, nego što ne misle baš ništa. I što nemaju ama baš ništa da kažu, mada sve vreme melju. Oh, nije li to razočaravajuće? Ma, zapravo nije, to je sasvim normalno, demokratija samo ogoljuje realno stanje stvari: ljudi koji imaju šta da kažu, ljudi koje vredi slušati (gledati, čitati) uvek su bili i uvek će biti u žestokoj manjini, bez obzira na „ideološko opredeljenje“ i ostale kučine.
A sada – poslanici? Dobro, dobro. Oni bi, dakle, da ih mi gledamo u celini & celosti, inače neće da rade. Naravno, to je vaistinu bezobrazno, drsko, grozno i apsolutno neprihvatljivo. Ali, treba i njih razumeti: navikli smo ih na takav tretman, ko nam je kriv. Odvikavanje će biti bolno (ne za nas, naravno), ali je vrlo zdravo i neophodno. Devedesetih je to prenošenje zasedanja Skupštine imalo koliko-toliko smisla, što zarad gore razmatranog spektakla demokratije kao noviteta u našim životima, što zbog toga što opozicija u to vreme, najblaže rečeno, nije imala dostojan tretman u vodećim medijima. Danas ni jedno ni drugo više ne važi (mada populistička opozicija to ne bi priznala ni na mukama, ali to je problem bednog nivoa njene demagogije, i ništa više). Drugim rečima, Skupština „po sebi“ odavno više nije medijski događaj – kao ni bilo gde drugde u zemljama parlamentarne demokratije – a sve relevantne političke stranke više su nego pristojno zastupljene u svim relevantnim medijima. Drugim rečima, u pravu su RTS, NUNS &. Co: dosta, bre, terora i ucena tih preplaćenih pajaca, dajte nam tenis i ostalo loptanje!
E, sad ide ono poslovično ALI. Često se poslednjih nedelja čuje kako zaumna „obaveza“ RTS-a da stavi na raspolaganje svoj Drugi televizijski kanal Skupštini (ali i uhaženom Šešelju, i njegovim dosadnim, nižerazrednim i apsolutno nebitnim višečasovnim eskapadama!) „onemogućava Javni Servis da obavlja svoju osnovnu funkciju“, a ta je, pored informativne, ona edukativna, tj. proizvodnja i emitovanje nekomercijalnog a javno korisnog programa: dokumentarnog, obrazovnog, kulturnog. Čovek bi pomislio da RTS moguli prosto čeznu i vapiju za takvim programima, ali im zli parlamentarci ne daju… U stvarnosti, razobručeni poslanici su samo izgovor: obim programa ove vrste, naročito onih „iz kulture“, smanjuje se konstantno već godinama, a njegov je tretman toliko ponižavajući da je to nepojmljivo. Sve je važnije od toga, ne samo Skupština i Šešelj, nego i hokej na travi, moldavski rukometni kup za juniore, slaninijada u Kačarevu… anything. Da li je i to tekovina demokratije? Ne, to je tekovina populizma. Šta je populizam? Medijski, to je kad imaš više partija, ali samo jednu televiziju. Ružičastu, ali u mnogo boja i na mnogo frekvencija.
