Jugoslavija ukinula smrtnu kaznu. Ko je streljan streljan, ko je obešen obešen, električna stolica neće biti ni uvezena ni proizvedena zajedničkim naporima EI Niš i Simpa…
Živim u zemlji humanijoj od Amerike, gde u mnogim državama i danas cveta dželatstvo, gde pogubljenje može da spreči jedino guverner (po pravilu osoba poodmakle dobi koja može i da ne čuje budilnik). Ko u nekom filmu nije video sumorno jutro u kazneno-popravnoj ustanovi? Svi pogleduju čas u sat čas u telefon, ako telefon ostane nem dolaze krvnikovih pet minuta (ovaj ih velikodušno deli sa sveštenikom koji nastupa kao prethodnica, kao član odbora za doček na onome svetu).
Mislim da se smrtna kazna kod nas obavljala streljanjem, shodno našoj lovačkoj potom i ustaničkoj tradiciji. Zašto i ne bi, pušaka i džebane imamo napretek, kao i dobrih strelaca! Jesmo li imali neka stalna državna vešala? Jesu li bila montažna (da se mogu prenositi shodno protrebama službe), ili je osuđenik išao njima na noge? Možda su drvodelje i sarači dobijali porudžbine samo onda kad je smrtna presuda bila već pravosnažna?! U Francuskoj je giljotina jedno vreme kloparala kao vodenica, kod nas se ili čuo junački plotun, ili je ispotiha radio štrik… Kako god bilo, i vešala će u muzej, isto kao i špricevi sa otrovom, ako su naši to pripremali kao sredstvo za buduće naraštaje kriminalaca…
Verujem da bi Muzej smrtne kazne imao dosta publike. Posetioci da slušaju snimke sa saslušanja koja su završena osudom na smrt, čitaju faksimile presuda, stenograme; na uvid bi im bile stavljene žalbe koju su na smrt osuđeni pisali (a koje im nisu ništa pomogle), muzej bi imao i kantinicu u kojoj bi posetioci mogli da poruče jela koja su pogubljenici dobili kao poslednji obrok; po pristupačnoj ceni posetioci bi mogli da kupe fotografije građana koje je njihova država lišila života. (Sa fotografijama ljudi koji su u ime naroda i države izricali smrtne kazne išlo bi nešto teže, jer su za razliku od osuđenika mnogi od njih i danas živi…)
„Smrtna kazna kao praksa“ obuhvatala bi izložbu alata – od sekire kojom je ubijen Karađorđe, preko vešala na kojima su skončali izdajnici i ratni zločinci posle Drugog svetskog rata, sve do poluatomatskih pušaka iz čijih su hladnih cevi streljački vodovi poručivali meti kakva je narodna volja; u paviljonu „Novo doba“ bio bi izložen kamion koji se proslavio na Ibarskoj magistrali, posetioci bi mogli da ulaze u njega, da se slikaju za volanom, ali i da pale motor, da dodaju gas, koče, šaltuju… Na simulatoru bi videli autoput i vozila koja dolaze iz suprotnog smera. Posetilac bi pokušavao da pogodi i da sa kolovoza oduva auto u kojem je Vuk, ili da razbuca celu kolonu… Dok bi otac pokušavao da se uživi u ulogu vozača šlepera, deca bi se iza njegovih leđa igrala u pesku. Majka bi platila ulaznicu za audi i sela nasuprot mužu, na Vukovo mesto: ćaskala bi sa virtuelnim šoferom dok je mužić ne bi ošamario šleperom, tada bi iskočio vazdušni jastuk sa natpisom GAME IS OVER.
U susednoj hali bila bi smotra vozila za prevoz pokojnika sa Kosova. Svaki posetilac mogao bi da se osvedoči kako je to upravljati vozilom punim ljudetine; oni koji bi uplatili kompletnu vožnju imali bi i epizodu survavanja hladnjače u Dunav… Za posetioce jakih nerava bilo bi, kao i u lunaparku, obezbeđeno pet minuta strave: boravak u drugom delu kamiona, gde bi u potpunoj pomračini i na temperaturi od minus deset udisali vazduh kakav je prema svedočenju sudskih patologa bio u stvarnosti…
Kako se čovek lako zanese (ja svakako), kako lako ogreši dušu pripisujući državi smrtne kazne koje ova nije ni izrekla ni izvršila! U „Jutarnjim novinama“ [6. novembar, strana 2] Dragoš Kalajić pod naslovom „Fabrika laži“ piše o svom prijatelju Vladimiru Volkovu koji je u francuskoj vojsci imao čin visokog oficira a specijalnost mu je [Volkovu] bila – proizvodnja dezinformacija. O tome je napisao i knjigu sa dosta primera iz naše novije povesti i Kalajiću se knjiga baš sviđa, ali će Volkovu kad se budu sreli „ukazati i na par propusta koje valja ispraviti u sledećem izdanju“. Prvi se tiče Dubrovnika gde je od upaljenih automobilskih guma napravljen horor o spaljenom i sravnjenom gradu gospara: „Drugi propust je opravdan. Knjigu je [Volkov] predao u štampu pre dosmanlijske proizvodnje ’hladnjača’ za potrebe demonizovanja i ucenjivanja srpskog naroda.“
Hladnjače su pod znacima navoda, one su proizvedene, a proizvođači su dosmanlije (izraz koji obilato koristi naš jedini živi arbanolog Čavoški). Kalajić nije rekao „DOS je izmislio hladnjače“, nego se poslužio izrazom „dosmanlije“, pa ipak, mene je pokolebao i postideo, tako da iz vizije Muzeja smrtne kazne povlačim halu sa hladnjačama i leševima.
Izvinjavam se režimu koji je prethodio vandalskom dolasku dosmanlija na vlast, priznajem da sam progutao dosmanlijsku udicu i poverovao da je moja rođena država mnoštvo ljudi tajno osudila na smrt, da je presudu sprovela u život i da je posmrtne ostatke bezuspešno pokušala da sakrije (neke možda i uspešno)! Voleo bih da mi za moju lakovernost i zlomisao u roku od dvadeset četiri časa presudi Milena Arežina, avaj, i nju su dosmanlije gurnule na marginu…
Presela mi smrtna kazna! Hteo sam da pišem kako nije u redu što će u isto vreme biti ukinuta i smrtna kazna i 29. novembar i Mrkonjićeva direkcija i imunitet Bubi Morini… To je bila moja ideja, onda je naišao kolporter koji je, gle, nudio i „Jutarnje novine“: neka sila je htela da baš danas dođem u dodir sa Kalajićevim otkrićem!
Istina boli, ali je ipak lakše suočiti se sa činjenicom da grupa ljudi fabrikuje laži nego da je država – hej: država! – organizovala, izvela i zataškala masovan zločin.
