Od napasti do propasti

„Oni kao napadaju ćirilicu, a mi je kao branimo“. Ovako bi, imaginarnom reporteru imaginarnog Yutela, mogao da odgovori neki današnji Bahrudin Kaletović. Treba li vam podsećanje o čemu se radi? Rat u Sloveniji, jun 1991, haos i izgibenije, i regrut iz Tuzle koji nastoji da nekako sačuva živu glavu, pa čučeći negde u zaklonu kaže „koliko ja kužim, oni kao hoće da se otcijepe, a mi im kao ne damo“.

Dobro, nije baš da „oni“ nisu hteli da se „otcijepe“ i nije baš da neki visoko pozicionirani likovi iz onog Bahrudinovog „mi“ nisu hteli stvarno da „im ne daju“, ali sve zajedno je ipak bilo farsa, mada krvava i za neke fatalna.

Farsa oko odbrane i zaštite ćirilice u Srbiji traje već preko trideset godina, i ne pokazuje znakove posustajanja. Linija fronta je nejasna, to jest, jedino što je nesumnjivo jeste da je još tamo negde u drugoj polovinu osamdesetih postalo „državotvorno“ zalagati se za „odbranu srpske ćirilice“ od strašne latinične pošasti, a da je vrlo brzo nakon toga rećirilizatorska kulturpolitička industrija postala kvaziprivredna grana za sebe („kvazi“ zato što proizvodnja i prodaja magle ne bi nikada trebalo da bude priznata kao sasvim legiimna privredna delatnost, čak i kada nekima evidentno donosi „višak vrednosti“), a ubrzo i svojevrsno ogledalo statusa i prestiža u svakolikom „desnom profilu“ Srbije. Jednostavnije rečeno: „odbrana ćirilice“ postala je unosno zanimanje, izgovor za tavorenje i džabalebarenje na državnim jaslama, naročito pogodan za pjesnike i pojce, bogomoljce i neknjiške moljce, novinarčiće i publiciste sveopšte prakse, naporne budale iz srpske Valhale, političke trećeligaše i kafanske rodoljube do dna čaše i, uopšte, za svu tevabiju crevnih parazita koji su se narojili u toploj utrobi nacije (odakle seri… pardon, periodično vrše antilatinične racije). Pa je tako najedared postalo straaaašno važno da svi oni koji niti imaju šta da kažu, niti umeju kako da kažu to što nemaju da kažu, mogu to svoje Ništa da kažu baš na ћирилици, jer će to Ništa, čim bude izrečeno na ћирилици, jednim posebnim alhemijskim postupkom (čija je formula kao najsvetija od svetih tajni čuva duboko u podzemnom, od kozaka iz Vitebska čuvanom arhivu manastira Ćićikovac kod Poprekovine, opština Vlasulje, jelendolski okrug) dobiti na duhovnosti, mudrini, dubini i starini. Osim, naravno, što nije i što neće: šupljina ostaje šupljina i kad je napunite ćirilično dizajniranom prazninom. I zapakujete je u celofan te je vežete s mašnicu.

Sada smo, eto, dobili i Zakon o zaštiti ćirilice, ako se tako zove, kojim rodoljubački kulturkampf ulazi u novu, verovatno znatno invazivniju fazu. Naime, hajka na dvoazbučnost kao nešto „neprirodno i štetno“ što na neki misteriozan način nanosi ozbiljne povrede onom antipatičnom hajdegerovskom fantomu „nacionalnog bića“ još je tamo negde u devedesetim dovela da stigmatizacije i manje-više kriminalizacije latinice kao pisma u službenoj upotrebi. Sada se, nekim odredbama ovog zakona, odlazi znatno dalje: u ozbiljno ograničavanje, pa i svojevrsnu delegalizaciju na rubu kriminalizacije korišćenja latinice u javnoj upotrebi. A javna je upotreba znatno šira i razgranatija od službene: ona je zapravo sve što je istinski život jednog jezika i(li) pisma u javnom prostoru.

Sama je ova zakonska ujdurma, uže politički gledano, sastavni deo trenda povratka tzv. naprednjaka na fabrička podešavanja (radikalska), što je inače neminovna faza dekadencije populističkih poredaka na vlasti: isprva obećavaju promenu na bolje u „običnom“ životu ljudi, tamo gde tobože nema politike nego samo ekonomije i „komunale“; kad se spektakularno ubedljivo pokaže da od toga nema ništa, preostaje samo deevolucija, gotovo paničan povratak „izvoru“; nevolja je samo što desničarske, nacionalističke, populističke stranke nisu kao reke, nego su obrnuto: kod njih je najprljavije na izvoru.

A kakva je budućnost ovog paragrafskog pokušaja nasilnog zadiranja u živote ljudi, rukovođenog proizvoljnim pasatizmom kao vidom ozbiljnog identitetskog nasilja i svojevrsnim kidnapovanjem vremena i potreba sasvim običnih ljudi? Teško da će biti drugačije nego u svim prethodnim pokušajima slične vrste: posle kampanjske faze buke i besa, u kojoj će poneki malerozni latinični „nerodoljub“ biti egzemplarno streljan po više puta i tako izbušen biti prikazivan na turneji po desetinama gradova i sela, stvar će se razvodniti u sopstvenom ugrađenom besmislu, u konstitutivnoj nemogućnosti „uspeha“ svakog pokušaja da se rasuto perje vrati u jastuk. Drugim rečima, latinica je došla da ostane, i nikavo pompezno i dramoserski opravdano, a po naravi siledžijsko potiskivanje neće je pomeriti ni za milimetar; ćirilica, pak, zbog ovoga neće ni procvetati ni nestati, nego će i dalje biti u onolikoj javnoj – naravno, i privatnoj – upotrebi koliko za njom bude stvarne, nepatvorene i nenametnute potrebe građana Srbije. Više od toga ne može biti, a manje od toga svakako neće.

U međuvremenu, fariseji i smarači gudiće ono svoje kao Švaba tra-la-la, ali ne treba se uzbuđivati: to je samo periodični pokušaj transsupstancijacije Ničega u Nešto, i on je osuđen na propast.

Ili пропаст, sasvim svejedno.