Od krvave košulje do krvavih gaća – Pola godine od prvih protesta i kako danas izgleda saldo vlasti i opozicije

Vreme računice: Saberi šta smo imali

Spolja gledano, izgleda da je Evropska komisija najzad podržala start up, kako se to moderno kaže, opozicije okupljene oko Saveza za Srbiju, mada to preduzeće još ne ostvaruje profit kome su se osnivači nadali.

U subotu 8. juna navršiće se pola godine od prvog protesta u Kruševcu pod nazivom „Stop krvavim košuljama“, povodom prebijanja Borka Stefanovića. Mnogima se čini da je sad vreme za neki ozbiljan saldo, ali meni to pre liči na trenutak kad se gosti razilaze, pa jedan mahne kelneru i uzvikne: „Hajde, saberi šta smo imali!“

Činjenica je nesporna da ti protesti gube na intenzitetu i brojnosti učesnika, ali to nikako ne znači da su eutanazirani i da se neće ponoviti. U nekom trenutku možda i po recepturi Jove Bakića – narod digne kuku i motiku i razjuri ove što su se popeli na grbaču.

Ali, to ćemo videti tek u nastavku koji, slutim, sledi na jesen, posle dugog i toplog leta, mada nisu isključene ni olujne nepogode koje bi mogle da izazovu izlive narodnog nezadovoljstva.

Poklopilo se, naime, da je nekako u dan sa šestomesečnom pojavom masovnih protesta – masovnih, ne toliko po broju učesnika, nego najpre po broju gradova i opština zahvaćenih potrebom ljudi da iskažu nezadovoljstvo – stigao i izveštaj Evropske komisije u kome se unutrašnje, političke prilike u Srbiji oslikavaju poprilično tmurnim tonovima i prvi put posle čitavog niza godina ukazuje se na sve elemente „zatvorene države“ – od kliničke smrti parlamentarizma, preko medijskih sloboda, do korupcije koja izmiče kontroli.

Aleksandar Vučić je bagatelisao taj izveštaj i više se nasekirao što se Ana Brnabić nasekirala nego zbog onoga što piše na tih stotinak stranica. S druge strane, lideri Saveza za Srbiju sa viškom entuzijazma dočekali su taj izveštaj i – što je sasvim ljudski – pripisali sebi veliki značaj u privođenju Evrope spoznaji da ovde postoje i drugi problemi osim večnog Kosova.

Za Vučića sam siguran da greši što potcenjuje te ocene, kao što sam siguran da i opozicija sebi pridaje veliki značaj i smatra da ima neki poseban doprinos u spoznaji banalnih činjenica koje su Evropskoj komisiji odavno poznate, nego ih nisu do pre neki dan koristile iz uverenja, čini mi se, da Vučića ne treba dodatno pritiskati dok se rešava kosovsko pitanje.

Ovo je očigledna promena taktike i dodatni pritisak na Vučića uz banalno podsećanje da Evropljani imaju preča i druga posla nego da se zamajavaju sa Srbijom, o čemu dovoljno rečito govori podatak i da nam verovatno, polovinom godine, neće otvoriti nova poglavlja u pregovorima.

Pogled s kamiona: Kada je narod ostao kod kuće

Lideri Saveza za Srbiju, uostalom, treba da se stalno podsećaju na činjenicu da je kada su, polovinom marta, napokon izašli iz senke koja je do jednog od tih martovskih vikenda nosila bezličnu firmu građanskih protesta i uzjahali na kamion, počelo i opadanje građanskog entuzijazma.

To skidanje rukavica praćeno je jačanjem agresije Aleksandra Vučića, koji je, tobože, jedva sprečio narod iz cele Srbije da dođe da ih bije, a isticali su se i državni i paradržavni mediji u združenoj odbrani glavnog urednika Srbije – Aleksandra Vučića.

Pokušavao je da narodu koji izlazi na ulice, tada već u stotinak gradova u Srbiji, objasni da su zavedeni i da iza toga, osim fašiste i tajkuna, stoje i Haradinaj i Tači i rekao je da će, koristeći arhaični jezik Dušanovog zakonika, svi biti privedeni „poznaniju prava“. Onda je krenuo i državno orkestriran odgovor oličen u skupoj i besmislenoj funkcionerskoj kampanji „Budućnost Srbije“.

Počeli su i neki ustupci, od hapšenja predsednika opštine Grocka, preko prepuštanja Jutke sudskoj pravdi, ažurnijih reagovanja na nasilničko ponašanje i pretnje novinarima, pa sve do najnovije blagovesti Gorana Vesića da će Beograđane prestati da maltretira čim poploča Trg Republike. Sve to nije dovoljno i Vučić to zna, i zato građanstvo drži u permanentnom strahu od katastrofičnih scenarija da će rat početi koliko u četvrtak, a ako to omane, onda u subotu.

Opozicija je, s druge strane, smanjila radikalnost svojih zahteva shvatajući da su delom nerealni i da odbijaju onu početnu masu građana koja je i njima dala zamajac. Tražili su ostavku Aleksandra Vučića, najavljivali mitinge koji će za jedno popodne da promene tok istorije, i dugo im je trebalo da artikulišu zahteve koji jesu suštinski – izborni uslovi i medijska korektnost – ali se građanima to učinilo nekako beznačajno i mlitavo, pa je sve to, spojeno s prirodnim zamorom ljudskog materijala, približilo broj demonstranata ciframa s kojima su Vučić i njegovi manipulisali i lagali na počecima protesta.

Dva problema: Zarobljena i nedovršena država

Ljudi mnogo vole kad njihov bes, jad i čemer neko artikuliše na bakićevski način, pa kad je, recimo, krenulo čistunstvo oko psovačkog jezika Sergeja Trifunovića, nastupila je gotovo bujica nagovora da ne odustaje od teranja u majku majčinu.

Ključno je ovde pitanje da li su Vučiću, posle izveštaja Evropske komisije, uzdrmane pozicije jakog lidera kakvima se u ciničnom svetu politike smatraju oni koji obezbeđuju političku stabilnost u uslovima koji su složeni. Srbija ne samo da je, jezikom modernih političkih teorija, „zarobljena država“. Ona je i nedovršena država bez jasne granice i punog suvereniteta. Oni političari koji u tome uspevaju visoko su cenjeni u međunarodnim institucijama, bez obzira na libertetske žalbe na način i stil vladanja.

Kad neko spolja procenjuje koliko je ova vlada uspešna, moguće je da je karakteriše kao uspešnu. Ali to ne mora biti tačno sa stanovišta ljudi koji ovde žive. Vučić je u par izbornih ciklusa, što na tehniku, što na mišiće, ubedio ljude da glasaju za njega, ali neminovno je da počne da raste broj onih koji shvataju da je to protiv njihovih interesa.

Čim prođe „politička letnja šema“ naziraće se jasnije rasplet drame.