Iskusni kažu da je prvi put uvek najteže, i izgleda da ovo žilavo pravilo podjednako važi pod jorgan-planinom i u kabinetskim ili, pak, „terenskim“ aktivnostima kakve su politika i(li) rat. Tako je, recimo, bilo prilično zaguljeno po prvi put prisajediniti Vojvodinu Srbiji: mogla je, naime, i glava da se izgubi, onomad, devetstoosamnaeste. Danas je sve to kudikamo lakše i komfornije: utoneš, brate, u svilu & kadifu Velike sale Srpskog narodnog pozorišta u Novom(e) Sadu, sve čisto i svečano, pozivnica se šepuri u džepu, posluženje čeka u holu, grejanje lagano pirka, zverneš levo-desno oko sebe i složiš se brzometno s Pesnikom koji zadovoljno kaže da ala je lep ovaj svet: onde Irinej, ovde Krestić, ovamo Smilja Avramov, a onamo, ‘namo kao da vidiš Matiju, ili je to samo pusta želja? Kako, bre, kojeg Matiju!? Jedan je Matija, rzmjštmene! Dok se opasuljiš u dremozovnoj pozorišnoj fotelji, a ono Prisajedinjenje već počelo, uz visokoparno verbalno talambasanje bezbrojnih rodoljubnih Uglednika koji misle da ih je rodila majka, a rodio ih je siromah Sterija: tako i ti, eto, sudeluješ u Prisajedinjenju Vojvodine Matici Srbiji, za koje zlobnici i zakerala tvrde da je baš poprilično olakšano, pa bogami i obesmišljeno činjenicom da je Vojvodina već odavno prisajedinjena…
Ova groteskna žanr-scena nekome će se zasigurno učiniti produktom izvitoperene mašte, ali ovakav igrokaz je zaista odigran u nedelju u SNP-u, a njegov je zvanični naziv bio „Velika narodna skupština Srpskog narodnog pokreta ‘Svetozar Miletić'“, a sve to kao, jelte, simbolički rimejk Velike narodne skupštine iz 1918, održane takođe 25. novembra… Izvođačka trupa o kojoj je reč jedna je od novih inkarnacija onoga što se, u osvit Vožda, nazivalo Spontano Okupljenim Narodom, a u suton Vožda izranja u vidu Grupa Intelektualno Drugačijih Građana, koje se organizovano brinu za tekovine „pravedne borbe vaskolikog srpstva“ diljem neobično mnogobrojnih Srpskih Zemalja, a naročito u Vojvodini, koja im je odnekud posebno interesantna. Još se Voždovo predsedničko kanabe nije ljudski ni ohladilo, još se ni ona fina, anatomska ulegnuća na njegovom „sedećem“ delu nisu pošteno ispravila, a već je Vojvodinom („a i šire“) krenuo novi talas spontano sterijanskog rodoljubnog mrmora, zabrinutog zbog sramnog pada Otačastva u kandže onog gnusnog judeomasonskog Novog svetskog poretka (nanu li mu madžarsku, dodaje Lala iz bajatog vica, prejedajući se kulenom da suzbije napad galopirajuće krize identiteta). Tako se i ovi „miletićevci“ minulog vikenda srećno izbuncaše o stanovitoj „Republici Srpskoj Krajini“, zatražiše da se iz Sheveningena pod hitno u domaju vrate svi Srbi na čelu s Jednim, pripretiše odvratnim secesionistima, proglasiše „nacionalno jedinstvo“ Srba Svih i Svuda, zatražiše ukidanje pokrajina kao antisrpske ujdurme (eto kopče na neočekivanom mestu: i Nenad Čanak je za ukidanje pokrajina…) i još odlučno zaiskaše momentalni povratak Kosova („i Metohije“, dakako!) majčici Srbiji, inače će zdravo da se najede. Ili bar najedu…
Harlekini koji se u ovakvim prilikama okupljaju nisu propustili da poletno učestvuju ni u jednoj parateatarskoj farsi u poslednjih deceniju-dve, srljajući iz jedne zablude u drugu sramotu, iz treće greške u četvrtu glupost, igrajući stalno na pogrešnu kartu i postajući sve kabaretskijim u svom šmirantstvu. Čekajući Godoa, dočekali su Fejdoa… Jedino što se, eto, niko ne smeje, kako je u vodviljima dobrog starog Žorža uvek slučaj. Otkud sad to? Radi se, valjda, o nekakvom sinergetskom efektu: svi su ti likovi, pojedinačno uzev, neodoljivo smešni, no kao „kolektivitet“ postaju malo previše štetni; kad se pripuca, hoće da budu i opasni: svojom su retorikom – prostoti privlačnom – prvo napravili, a onda i dodatno opoganili bezbrojne hiljade grobova. Sada, posle Vožda i posle svega, sve se te družine za odbranu Srpskih Zemalja, Srpske Vojvodine, Srpske Ćirilice, Srpskih Nemačkih Ovčara, Srpskih Švedskih Stolova i svega drugog srpskog doimaju otužnim i operetskim, kao raštimovani orkestar drtavih falš-bekrija koje nesnosno zavijaju pod pogrešnim prozorom: jad i beda u laboratorijski čistom stanju. Ipak, ono što se oko njih zbiva nije bez značaja, a kamoli bez jake i jasne simboličke potke. Treba samo videti ko su, osim „uglednih pojedinaca“, bili dragi gosti „Svetozara Miletića“: predstavnici SANU-a, Udruženja književnika Srbije, Vojske Jugoslavije (?!), Republike Srpske; ne liči li ovo na idealan spisak najvećih klijenata i skutonoša ancien regimea? Još je, pak, zanimljiviji spisak stranaka i parastranaka koje su uveličale skup: SPS, SRS, SSJ i nesrećni, monumentalno dezorijentisani SPO kao, dakle, gotovo cela „legitimna“ politička scena sramne Miloševićeve epohe; osim njih, bili su tu i predstavnici ljotićevsko-profašističke falange „Obraz“ (koja je ovih dana najavila „oružani ustanak“ ako se Vojvođani i ostali ne opamete), te s njima obraz uz obraz – Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije… Zbrdozdolisani miš-maš babetina i žabetina? Ni slučajno. Izbor po srodnosti: „Miletiću“ su u goste došli baš svi kojima je tamo mesto, i niko osim njih. To je, dakle, serkl gubitnika demokratske tranzicije. Nacionalistički populizam otuda je njihov jedini mogući program: to je, uostalom, a ne nekakva šupljeljušturasta kreatura iz Požarevca, bilo na vlasti svih onih bestijalnih godina. I to je psiho-fotorobot frankenštajnovskog čeda te epohe u „narednom periodu“: glasa za DSS, članska karta mu je u SRS-u, srce mu je kod Slobe, a ratni raspored u „Obrazu“. Osim ako nije kod profesora Pelevića, Arkanovog oficira i džentlmena.
Eto, ta i takva zbudžena kreatura izviruje iz onih pozorišnih fotelja: ona je, dakle, ne samo gnusna prošlost nego i sasvim moguća budućnost Srbije. Zato veseli pozorišni pajaci i nisu baš tako smešni: više su, nekako, nalik čedima Stivena Kinga. Jer, i u jednoj njegovoj knjizi ljudima je zavladalo To. I bilo je neopisivo strašno, strašno skoro kao… Ovo!
