Aleksandar Vučić nam je saopštio da je on najzad „oslobodio“ Staro sajmište, setio se da postoji mesto na kome može da se oduži nevinim žrtvama nacističkog pogroma znatno bliže njegovim rezidencijama od jezivog Jasenovca. Ko bi drugi, ako ne on lično?
Ja sam, nažalost, lično vezan za sva stratišta. Moja mama je sa Starog sajmišta, kroz centar Beograda, u kamionu dušegupki zadavljena i odvezena u smrt. Moj otac je iz Topovskih šupa, koje se smatraju delom Starog sajmišta, kao „talac“ odveden na streljanje. Moj rođeni ujak je sa ženom i dvoje male dece usmrćen u Jasenovcu.
Staro sajmište je bilo pod neposrednom komandom esesovaca, ali su Jevreje po Beogradu hapsili Nedićevi žandari i predavali ih Nemcima.
Oprostićemo predsedniku Srbije što je, pominjući Dvajta Ajzenhauera, pogrešno navodio Aušvic, istu grešku napravio je i Barak Obama. Tada još general, Ajzenhauer nije pomenuo nikakav Aušvic, posetio je Buhenvald i zgrozio se. Deda-ujak bivšeg američkog predsednika nije, kao što je Obama javno tvrdio, oslobađao Aušvic, nego je učestvovao u oslobađanju Buhenvalda. Aušvic je oslobodila Crvena armija. Bio sam i u Aušvicu i u Buhenvaldu, ponovo mogu da posvedočim kao svedok vremena, ali, naravno, nije o meni reč.
Dobro je što je obeležavanje Starog sajmišta kao memorijalnog centra počelo od one stare kule, njegovog poznatog simbola. Posetio sam Sajam tehnike prilikom otvaranja još pre rata sa svojim ocem i divio se nemačkim, hitlerovskim aeroplanima koji su bili izloženi. Eto, spadam u matorce koji tragično pamte isuviše toga.
Dosta toga znam o sve tri faze života Starog sajmišta. Ne grešim, nisu dve, kao što se obično misli, nego baš tri, a bio bi veliki greh zaboraviti treću, rađanje moderne srpski umetnosti u njegovim paviljonima odmah posle završetka Drugog svetskog rata. Prva faza, od jeseni 1941. do maja 1942. godine, bio je „Judenlager Semlin“ – „Jevrejski logor Zemun“. Tu se se zatvarale jevrejske žene i deca, muškarci u Topovske šupe. Druga faza, sve do pred kraj 1944, bio je sabirni logor kroz koji je prošlo najviše Srba, koji su odatle prebacivani u druge logore, na primer u Jasenovac ili Aušvic.
Treća faza nastala je kada su umetnici dobili atelje u Kuli i u dva paviljona, 1952. godine. U Beogradskom dramskom pozorištu trebalo je da bude postavljena čudna drama Samjuela Beketa „Čekajući Godoa“, ali je neposredno pred premijeru zabranjena. Posle toga su je umetnici odigrali polutajno, bajagi privatno, u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu pred odabranom publikom. To se pročulo. Pošto vlasti ništa tim povodom nisu preduzele, predstava se preselila u salu zgrade „Borbe“ u koju je stalo samo 212 stolica. Tako se rodio Atelje 212.
U paviljonima je stvarana moderna srpska likovna umetnost.
Da li to ukazuje na manjak pijeteta odmah posle rata? Ne mislim da je tako. Ako jeste i sam sam kriv, jer sam posećivao atelje davno pokojnog vajara Steve Dukića, iako sam znao da je moja mama bila tu. Ali, verujem da baš na stratištima treba da se slavi život. U Vajmaru, gradiću pored koga je bio logor Buhenvald, svake godine krajem leta se održava festival umetnosti. Prve večeri je uvek koncert klasične muzike posvećen žrtvama logora, prilika da se održe prigodni govori. Posle sledi preko stotinu pozorišnih predstava, koncerata moderne muzika, performansa, predavanja, razna vesela zbivanja u slavu uživanja, života, radosti.
Dobro je što će posle toliko decenija na Starom sajmištu, valjda, početi nešto da se gradi. Ne znam da li su već iseljeni privatnici koji su se tamo bili proširili. Tamo je bilo i jedno od sedišta stranke čiji je predsednik Aleksandar Vučić. Bio je i jedan restoran koji je, pored svega, služio i krvave bifteke.
Na Starom sajmištu, pored muzejske postavke, treba da se organizuje i obrazovni centar. Meni nije potreban, ali mladima jeste. Ja sam svoje unuke vodio u Memorijalni centar Buhenvald. Bile su potresene. Doskora su ekskurzije đaka iz Srbije vođene, na primer, u Beč, ali nisu posetili obližnji Mauthauzen, vođene su u Krakov, ali nisu u programu imali Aušvic. U „staroj“ Jugoslaviji, kada je na Titov predlog podignut onaj slavni cvet, delo beogradskog umetnika Bogdana Bogdanovića, ekskurzije su redovno odlazile u Jasenovac. Aleksandar Vučić priča da je takvom prilikom on prvi put bio tamo.
