O mizeriji postojanja

Izgleda da se sve ovo o čemu ću pisati u ovom tekstu zaista dogodilo. Izgleda i da akteri zaista postoje, a da su ovo njihova prava imena. Izgleda da smo od iste stvarnosti umešeni, izgleda da, sve i kad bi postojale milijarde paralelnih svemira, mi delimo baš ovaj jedan. Ma, šta svemir: delimo ovo dronjavo, zapušteno dvorište s raskošnim pogledom na Ništavilo. I u njemu ćemo zajedno pocrkati, valjda više nije ni važno kojim redosledom.

A sve, na prvih nekoliko stotina pogleda, deluje kao da je odjednom vaskrsao onaj nestali, nažalost tragično izgubljeni Dušan Kovačević iz sedamdesetih i ranih osamdesetih, i počeo da nas s pravom zajebava, nas današnje i naše mizerno stanje u mizerno doba u jednom propalom društvu bez tragova samopoštovanja, podmećući nam višu, nadfaktualnu istinu u prividno iskrivljenom ogledalu opake satire.

Dobro. Odakle da počnemo? Postoji nešto što se zove Udruženje penzionera Pudarci. To vam je u uglednoj opštini Grocka. Građanke Matorčević Dobrinka i Ilić Dobrinka bile su članice tog udruženja. Prezime „Matorčević“ u ovom kontekstu, penzionerskom, delovalo bi kao jeftin vic da je ovo zaista komad mladog Kovačevića, pa bi ispalo iz teksta posle čišćenja „prve ruke“, ali ovako nema veze. Elem, penzioneri ko penzioneri, vole sve što vole mladi, a naročito da se druže i da idu na izlete. Recimo, u banju Vrdnik, što je, da izvinete i da ne budem pogrešno shvaćen, sasvim logičan penzionerski izbor. Desilo se, međutim, tu sasvim nedavno, da je penzionere iz Pudaraca umesto na obećano banjanje u Vrdnik odvezlo u Busije, na uslužno sendvičarenje, tj. na skup podrške „pre’sedniku Vučiću“, zlatnom dobu i drugim divotama iz paralelnog sveta u kojem je Srbija zatočena. E, nakon toga su građanke Dobrinke izbačene iz udruženja zbog „nedoličnog ponašanja i vređanja predsednika Vučića“.

Ako mislite da stvar ipak još nije dovoljno kovačevićevska, čekajte, tek je počelo. Ispostavlja se, naime, da nisu one „vređale predsednika Vučića“, nego građanin Matorčević Perica, koji je „opsovao Vučića“ (vidite kako je poguban Vidojkovićev uticaj na psihu i ponašanje ranjivih i povodljivih društvenih grupa!) i odbio da ide u Busije, a da su Dobrinke izbačene po staljinsko-enverhodžinskom metodu familijarne odgovornosti, jerbo mu je jedna Dobrinka supruga, a druga prijateljica. Pri tome, sam Perica Matorčević nije član tog, nego Udruženja penzionera Umčari… Iz kojeg valjda nije izbačen (bar dok se ne naredi drugačije). A, šta kažete? Topalovići, ogreznite u zavisti!

Idemo dalje. Odluku o izbacivanju Dobrinki obrazložio je penzioner Glišić Dobrica, evo kako (sve ovo po „Danasu“ od 9/ 10.10. 2021): „Odbor je izbacio one dve članice koje su davale izjave za medije povodom odvođenja u Busije. Bio je pritisak tu i od opštine Grocke i naneta je jako velika šteta celoj državi, partiji i Vučiću. (…) Dolazili su ljudi iz opštine Grocka, a informacija je došla i do Glišića (predsednika IO SNS-a), stiglo je i do Vučića sve. Ispali smo najgori u Srbiji, obrukali smo se samo tako“.

Golema bruka koju spominje nasekirani penzioner Perica u tome je, dakle, što je jedan građanin navodno „opsovao Vučića“, a dve građanke s njim povezane u kriminalno udruženje po bračno-prijateljskoj (i samim tim đilasovsko-šolakovskoj) liniji možda jesu, a možda i nisu ušle u autobus za Busije.

Ako mislite da je rezonovanje građanina Glišića nešto najdalje dokle se može doći u kovačevićizaciji naše vrlo stvarne i vrlo nepozorišne mizerije postojanja, čekajte da čujete šta ima za reći sama predsednica Udruženja penzionera iz Pudaraca, Živković Ljiljana: „Ja sam okoreli naprednjak i zadnju kap krvi ću da dam za Aleksandra Vučića. Na njegovoj sam strani i glasaću za njega dok sam živa. I sve što treba radiću za njega i njegovu stranku. Izjavite ovo i Bogu i ljudima. Ja sam ta pa ta i ne krijem se ni od koga i nemojte više da me uznemiravate. Ti koji su otišli iz Busija neće se više uhvatiti za bravu od autobusa. Lepo im je dok jedu i piju na Vučićev račun, a neće da idu u Busije. Sramota.“

Sve do poslednje dve rečenice, ovaj je iskaz možda u jednom dubinski mentalitetskom smislu žalostan i žalostiv, ali ne odskače bitno od onoga što nam je već predobro poznato, od celog nasleđa palete ljupkih totalitarizama i idolatrije kao njihove neizbežne nuspojave. Kada se, međutim, u podaničko moralisanje uvede „Vučićev račun“ na koji tobože jedu i piju neki stari ljudi koji su odslužili ceo svoj radni vek, onda regresiramo ispod istorijskog nivoa shvatanja mesta i uloge feudalnog gospodara u skučenom i jadnom svetu njegovih musavih i nepismenih kmetova. I onda, najkasnije onda, ali zapravo od samog početka, ništa više nije smešno.

Ništa ovde više ne pomaže, nikakav humor, ironija, satira. Ništa se ne može karikirati – sve je već karikaturalno. Ne može se ni u čemu ni preterati – sve je već prekardašilo.

I ne, da se razumemo, ne može se sve ovo objasniti i opravdati pukom „neprosvećenošću naroda“. Jer ovo ne nastaje samo od sebe nego se uzgaja, kad postoje uslovi za to. Zato ovo ne postoji ni u jednom normalnom društvu. Ni u polunormalnom. Ni u četvrtnormalnom. Zato ovo, uostalom, nije postojalo ni u Srbiji posle 2000, a pre 2012. Šta god da su tada radili i mislili glišićdobrice i živkovićljiljane. Jer su i oni samo taoci ološa i taloga koji nam je oteo zemlju. I zato ništa, baš ništa ovde nije smešno. Svi smo mi zatočeni u Busijama i nećemo se još zadugo izvaditi odande. A šta radimo tamo? Pa, „jedemo i pijemo na Vučićev račun“, normalno.