Veče se spuštalo na naš Veliki Prljavi Grad, bilo je toplo kao usred leta, ali su kafanske bašte bile pune, baš kao i klimatizovani kafići i restorani po gradu, naročito oni na gornjodorćolskoj Šminkerskoj Stazi, toj provincijalnoj ekspozituri Vrlog Novog Sveta. Nas troje, O., J. i ja, zaputili smo se u restoran specijalizovan za (jednu) dalekoistočnu kuhinju, izgladneli po običaju tokom dugog radnog dana. Pačija supa bila je okrepljujuća kao i uvek, a O. se, sukladno vlastitoj tradiciji, zgražavala nad komadeškama svakovrsnog povrća koje je plutalo po mom tanjiru; hrskave su lignje bile još hrskavije nego inače i stoički sam ih hrskao u slast dok je noć padala na moj grad, kao da je rastrzani ritam mog hrskanja bio onaj zaključni ton u audiovizuelnom dočaravanju idile jedne tople majske večeri, u gradu koji pokušava da, minhauzenovski izvlačeći samog sebe za kosu iz Blata i Krvi, izgradi obrise nekakvog postratno-posttraumatsko-ranotranzicijskog coola… Osim, što je u ovoj slici postojao jedan detalj koji je ukazivao na Naprslinu, na Problem, na to da nešto nije u redu: nas smo troje, naime, bili jedini gosti u tom, ajmo reći, fensi restoranu na dobrom mestu i na još boljem glasu, iako je valjda svaki prokleti ugostiteljski objekat u ovom mazohistički prenapučenom gradu te večeri bio krcat ljudima koji su uživali u toploti dana, ali i u večernjem osveženju. Okej, bila je sreda, ali ovaj je restoran i takvim danima obično vrlo solidno ispunjen, čak i kada se ledenice slivaju po ulicama ili kad smogasta magluština obavije vaskoliku njegovu uličnu Štroku, da se manje vidi. Sada, međutim, za sat i po koliko smo proveli tamo niko nije ni promolio nos, dvoumeći se barem da li da uđe, niko sa ulice nije zakoračio ka nama makar u nameri da proda „cveće za dame“, sutrašnje novine ili tako već nešto, a kamoli da i sam spokojno othrska nešto u ugodno rashlađenom ambijentu.
Nema smisla da okolišamo ili da se pravimo blesavi: ljudi su se uplašili da će, ako kroče u to obnoć „kontaminirano“ Kužno Mesto, u paketu sa kojekakvim egzotičnim delicijama iskonzumirati i onaj preko svake mere pristojnosti nestašni virus od kojeg se dobija SARS, TARS, ili kako se već ta zarazna boleština zove. I zato su kineski restorani u ovom gradu, ali i oni u kojima se sprema bilo šta drugo što podseća na „dalekoistočne žutaće“, naprasno opusteli. Dobro, ali kakve veze imaju moje hrskave lignje sa SARS-om zvanim TARS? Nikakve, jakako. „Racionalno“ gledano, stvari stoje ovako: u dalekoj i prijateljskoj Kini, zemlji od cca milijardu duša, nekoliko stotina ljudi je obolelo od nekog misterioznog i krajnje nezgodnog virusa; još poneko je oboleo od istog i u nekima od susednih zemalja. Zemlja čijoj je nacionalnoj kuhinji odan predmetni restoran nije se baš „istakla“ po tom pitanju, ali ko mari? Nema veze, sve je to isto, bre burazere… Nema veze ni to što je osoblje „domaće“ – ako nam je već do toga, mada je ovo licitiranje već nedopustiv korak u susret Ludilu – baš kao i namirnice: važan je način na koji su pripremljene, to je ono po čemu se kuhinje razlikuju, ne? Drugim rečima, nikome u Beogradu i Srbiji za sada ne preti nikakva ozbiljna opasnost od tog virusa, a kada (ako) do toga dođe, taj će se kanda pojaviti na sasvim neočekivanom mestu – pošto virusi nisu savladali bonton-veštinu ljubaznog najavljivanja mesta i vremena svojih vizita. Sve će ovo, pak, reći da poseta nekakvom dalekoistočnom restoranu ili prodavnici ne predstavlja baš nikakvu hrabrost – jer je rizik debelo u domenu teoretskog – ali zato njihovo namerno zaobilaženje nesumnjivo predstavlja akt bezmernog kukavičluka, i to od one sorte na koju građani ovog dela sveta nemaju nikakvo moralno pravo, pošto su u njihov lifestyle takoreći do juče spadale – ili još spadaju – brojne forme sasvim realnog ugrožavanja vlastitog i tuđeg života: od vođenja raznih sumanutih ratova i ostalih masovnih ritualnih izgibenija, pa do svakodnevnog življenja, u kojem se cigareta ne vadi iz usta, umire se od zozovače i ostalih daskovača i govnovača, mast se konzumira introvenozno i na kilograme, ako pređete ulicu na crveno ubijaju vas automobili, a ako pristojno čekate zeleno onda vas kose džipovi, dočim u međuvremenu gledate kako da ne postanete kolateralna šteta nekog revolveraškog obračuna. I sa svim su tim stvarnim i prisutnim opasnostima moji sugrađani, moji sunarodnjaci, pa i svi moji su-balkanci, odavno naučili da žive, fatalistički se prepuštajući vlastitoj Organizovanoj Nemoći, onoj koja ih je prvo sludela i učinila ih entuzijastima Zla, a posle ih pasivizovala i načinila ih rezigniranim kibicerima koji su, ako ništa drugo – a što reče onaj šansonjer sa Salajke – „krivi što su se sklanjali“.
Ne čini li vam se da je ovo znakovito, nešto-poručujuće Odsustvo inače tako ješnih građana jednog grada, takođe svojevrsni građanski čin nedvosmislenog predznaka, otelotvorenje-kroz-neprisutnost jedne specifične (S)ARS (PO)ETIKE, jedan bazduckavi Manifest? I jedna potmulo-trijumfujuća poruka o, eto, konačno dokazanim osobinama Drugog, onog za koga smo i ranije znali da je kužan i ružan (em ideološki crven, em rasno žut!) samo su nam nedostajali „naučni dokazi“?
No, da se razumemo, u tihe se većine ovde ne radi čak ni o nekakvom „rasizmu“, bar ne onom koji bi sebe bio svestan. I utoliko je cela stvar nekako još jadnija, još kukavnija u toj grotesknoj nesposobnosti sameravanja realnih i onih drugih „ugroza“ za naše živote. Jer, Beograd/Srbija je grad/zemlja koja obitava u jednom postapokaliptičnom trenutku, što će reći da se nama već sve desilo, da su se svi Jahači Apokalipse izređali na nama, dobrim delom zato što ih je „neko“ godinama uredno prizivao. Ali, kada se tih nadolazećih užasa trebalo uistinu uplašiti, tek je šačica ljudi izašla na ulice da ih se javno uplaši, i da pokuša da uplaši i druge, pre nego što postane kasno. Sada se, međutim, moji bližnji u ovom našem „svračijem zakutku“ vredno plaše nečega čega nema, i tek će ga možda nekada i negde u blizini biti, i sada spontano, koristeći nasleđene obrasce Prepoznavanja i Odbacivanja, markiraju Kužna Mesta gde bi To, bez imena, oblika i mirisa, moglo da (im) se pojavi – sve hrskasto vičući buuu! buuu! – pa vredno beže od Toga Nečega, ne videći da zapravo stoje u mestu, ostajući onakvima kakvi su bili, čineći ispotiha isto ono što ih je jednom već ubilo naskroz, samo što to niko ne sme da im kaže.
