Ko je noćas na straži: Pitanje verodostojnosti
U znamenitim esejima o istini i laži u politici, Hana Arent posebno ukazuje na onu politiku i političke odluke koje počivaju na samozavaravanju. Kao primer navodi jednu srednjovekovnu anegdotu o stražaru koji se noću dosađuje na bedemu grada pa podiže uzbunu. Ceo grad potrči da brani zidine od napada, a stražar je među njima, uveren da je grad napadnut.
Tako se i ovi naši, što su na vlasti, počesto samozavaravaju, pa i kad treba i kad ne treba vrte se u opasnim krugovima preteranog optimizma i sumorne depresije, što jeste stanje duha izazvano krizom, ne samo ekonomskom već krizom ideje i vođstva.
Skloni su da poveruju u sopstvenu propagandu, puke reči, kao što je u sopstvenu izmišljotinu poverovao vojnik s bedema, a poslednji stadijum tog stanja jesu protivrečnosti na kojima je nemoguće graditi racionalnu politiku.
Poslednji primer očigledne protivrečnosti dolazi nam iz Skupštine Srbije, gde po unisonom mišljenju svake vrste opozicije, postoji suštinska razlika između izveštaja o događajima na Jarinju, od 27. septembra ove godine i onoga što sad piše u vladinom izveštaju o stanju na Kosovu.
Najdirektniji je bio Čedomir Jovanović, lider LDP-a, koji smatra da vladin izveštaj koji je poslat parlamentu predstavlja „najdirektniju pretnju evropskom putu Srbije“ i da je suprotan informacijama koje su iznete na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, zbog čega „neko treba da odgovara“. Nije teško razabrati između redova da je ključna razlika u tome što je po prvom izveštaju grupa Srba izazvala incident a da sada vlada teret krivice svaljuje na KFOR.
I DSS, prema rečima poslanika te stranke Slobodana Samardžića, smatra da je potrebna još jedna sednica Odbora za odbranu i bezbednost, koja bi bila otvorena za javnost, ili objavljivanje stenograma sa prethodne, kako bi se javnost upoznala sa dešavanjima na Jarinju i verzijom izveštaja koji je predstavljen na sednici pre mesec dana. Samardžić je rekao da je izveštaj koji je vlada uputila parlamentu u nesaglasju sa onim što je predstavljeno na sednici Odbora, ali da zbog čuvanja tajne ne može da kaže u čemu je razlika. Ne verujem da Samardžić ima nešto protiv da KFOR bude kriv, ali, očigledno, poentira na nesaglasnosti činjenica i tvrdnji da su nas lagali onda ili nas lažu sada, a to ruši kredibilitet svake vlasti.
Čini mi se, dakle, da u merljiv svet, merljiv barem po kriterijumima koristi i štete, nije pametno uvoditi kategorijalni aparat koji služi zamagljivanju činjenica. Nije to bilo davno kada je vlada Demokratske stranke pala zbog laganja oko Bodruma, pa neće valjda sada da se bruka sa Jarinjem. U danima koji slede moraju potanko da javnosti objasne kako je došlo da tolike razlike u procenama događaja oko incidenta na administrativnoj liniji.
Ne znam ko noću stražari na bedemima srpske vlade, ali ako taj vikne – uzbuna! – svi u vladi bi poverovali. I niko više!
Na sve četiri strane: U šta ljudi veruju
Vlada je, u suštini, pod optužbom da u prevremeno zagrejanoj izbornoj kampanji koketira sa svim političkim opcijama, pa čak i da istura neke članove koalicije da „igraju na protivničkom terenu“ kako bi desnom centru, najpre, a i klasičnoj desnici suzila manevarski prostor. Na to se, najvećim delom, odnosi i već citirana primedba Čedomira Jovanovića o „najdirektnijoj pretnji evropskom putu“.
Taj fenomen je zapazila i Branka Mihajlović, urednica Radija Slobodna Evropa, pa je profesoru Vojinu Dimitrijeviću postavila pitanje: Da li se može objasniti ponašanje države koja je maćeha prema levici, a majka prema desnici, time što zapravo te desničarske ekstremne organizacije povremeno koriste za neke takozvane patriotske poslove? Poznato je, na primer, da su oni na barikadama na severu Kosova. Ako se na to gleda blagonaklono, kao na patriotski čin, kako će biti doneta zabrana za nekog od njih čije su metode nasilničke?
Dimitrijević je odgovorio: „Zabrana će ići vrlo teško, čak i ono što je izabrano da se kao proba, a neke od njih se uopšte ne diraju. Ali to je zato što imaju odlične veze sa nekim institucijama ili su ih zapravo neke institucije osnovale…“
Ako je to tako, nastavlja se intervju, zašto nema poziva na mobilizaciju za odbranu ljudskih i manjinskih prava? Ako je država ustuknula, zašto je ustuknulo građansko društvo?
Dimitrijević kaže: „Građansko društvo je premoreno. Individualisti, nezavisno misleći ljudi, se nikad sto odsto ne mogu složiti oko nečega, a apsolutno slaganje odnosno jednoumlje je karakteristika takvih (desnih; prim. autora) pokreta. Oni su uvek mnogo bolje organizovani. Odnekud imaju mnogo više para i njima se suprotstavljaju ljudi koji su po definiciji protivnici svakog pokreta sa organizovanom disciplinom. A vlada i neka apatija, koja se odnosi i na druge velike ciljeve. Vidite da je velika ravnodušnost za sve velike ciljeve, uključujući i Kosovo i identitet, i tako dalje. Ljudi loše žive i gledaju svoja posla. Ali ima tu jedna vrsta licemerja koju su prepoznali ljudi odavno. Recimo Bertrand Rasel je, kada je pisao o komunizmu još 1921. godine, rekao da ako je ideologija da se greje u frižideru, a hladi na šporetu, ljudi će to potpisivati i propovedati, ali kod kuće će znati gde se greje, a gde se hladi. Sad imate jedno istraživanje iz kog se ispostavlja da većina ispitanika u Srbiji ne voli EU, SAD i zapadnu Evropu, ali kada se dođe na sledeće pitanje – da li bi se iseljavali iz Srbije, oni bi se u velikom broju iseljavali, i to baš u te zemlje. U Rusiju, koja je najveći prijatelj Srbije, selilo bi se 1,2 odsto, a u Kinu, koja je još veći prijatelj Srbije, nula odsto. Dakle, ljudi jedno pričaju, ili su to mediji i propaganda sproveli. Drugo stvarno rade kada budu ostavljeni sami sa sobom.“
Pevački publicitet: Čas rastanka
Vođena očiglednom činjenicom da svaka pevačica dobije veliki prostor u medijima nakon vesti o rastanku sa svojom jačom polovinom, izgleda da je i izvesna Ivana Selakov pomislila da je to najbolje rešenje da poveća popularnost, a posle se ispostavilo da je još u vezi s dečkom, mada se zbog potreba publiciteta viđaju tajno.
Kao i stranke ovih dana. Čas se rastavljaju pa se spajaju.
