Jedna od najtupavijih – te utoliko i najzabavnijih – dežurnih ideoloških zvrčkalica iz perioda zrelog/poznog/broznog titoizma bila je ona večita priča o Levim i Desnim Skretanjima: kao, biva, ceo svet se naherio – pola ih se iščiviljilo ulevo, a pola udesno – jedino Mi koračamo pravo i pravim putem, sredinom džade za Bolju Budućnost! Titoizam je, mora se priznati, umeo da podiđe sveže razopančenom i do sricačkog nivoa pripismenjenom Potkontinentalnom Ćifti bolje od svih svojih konfuznih i nemaštovitih konkurenata: jedna odrpana i nepismena zemlja koja uglavnom živucka na infuziji imperijalističkih darova i kredita i na „nesvrstanom“ hladnoratovskom profiterstvu samu je sebe samoj sebi uspešno i „ubedljivo“ predstavila kao Pupak Kosmosa.
„Ljubičice bele“ već odavno nema, ali je mentalno, kulturno i ideološko nasleđe Velike Priče ostalo posejano svugde unaokolo poput nekakvog ne-baš-osiromašenog uranijuma koji genocidno udara pravo na klice pameti, ubijajući ih dok su jošte mlade. Njeni Pričači su samo promenili fokus, potražili novi objekt obazrivog uvažavanja ne bi li ga instalirali u imaginarni Centar, budno pazeći da neko ne skrene na ovu ili onu stranu. „Umereni komunizam“ made in Kumrovec zamenjen je „umerenim nacionalizmom“ (druga retorička verzija: „nacionalizam, ali ne šovinizam“, kao naslednik onog „komunizam, ali ne staljinizam“…) kao novom mantrom našeg intelektualnog mejnstrima; sterilnost i posvemašnje odsustvo duha su ostali isti. Baš kao i „mišljenje do prvog zareza“, koje je detektovao Danilo Kiš, istinski ovdašnji sociolog.
Aktuelnu inkarnaciju ove Pobune Malograđanina protiv bilo čega što bi zaličilo na dosledno i autentično zastupanje određenog korpusa vrednosti rado nazivam „ideologija lažnog centra“, i osobito rado (i relativno uporno) registrujem njene manifestacije, zato što je upravo to vladajuća retorika ne samo političkog establišmenta nego i glavnog toka „kritičke inteligencije“ (šta god to značilo) u postmiloševićevskom vrednosnom haosu. Matrica je, dakle, spokojno pozajmljena iz naprasno omraženog titoističkog repertoara, samo što je fokus ovaj put na nacionalizmu: njegovi su ekstremni zastupnici oni koji zastranjuju udesno od imaginarnog, narcistički zasnovanog Pravog Puta, dočim su njegovi dosledni (radikalni? ekstremni?) protivnici oni koji zastranjuju ulevo. Jedni i drugi zajedno, pak, čine profanu grupu Onih Koji Preteruju I Koji Ne Razumeju. Narcistički interpretirana i vrlo lagodno prisvojena „mudrost“, „umerenost“ i ostale divne građanske vrline rezervisane su, pak, za same ideologe lažnog centra, one koji su očistili um i srce od svih skretanja… Na taj se način vrednosne, etičke i bogami delatne suprotnosti ofrlje nivelišu i izjednačuju, a „plusu“ i „minusu“ biva s visoka zamereno što odbijaju da se svedu na – nulu, pa da sveudilj emituju u divnu Prazninu Vasione antienergiju svoje sadržaja-lišene, ništave neutralnosti, i tako sve dok ih ne proždere najbliža kosmička Crna rupa…
Tekst Mirjane Vasović Govor mržnje, objavljen u septembarskoj svesci Prizme (www.clds.org.yu) tako je rasan primerak učinka ideologije lažnog centra da ne mogu da odolim a da ga u ovom kontekstu barem ovlašno ne notiram, preporučujući zainteresovanima da svakako i sami istraže ovaj majdan svenivelišućih stereotipa. Ako ste mislili da profesorka Fakulteta političkih nauka istražuje „govor mržnje“, grdno ste se prevarili: to za nju nije dovoljan izazov, njena je tema govor o govoru mržnje, a teza koja se provlači kroz podugačak, no ne baš vešto i pronicljivo napisan tekst („Istina je, kao i uvek, negde na sredini“ – M. V. dixit) jeste priča o jednoj Velikoj Zameni Teza: borci protiv „govora mržnje“ ovu uporno traže na pogrešnom mestu, umesto da se pogledaju u ogledalo („Zašto prema Čačku, a ne prema Čanku?“); „govora mržnje“ u političkom i predizbornom životu današnje Srbije ili nema, ili je sasvim marginalan, osim što je „srpski narod“ u sadašnjim okolnostima postao ništa drugo do „legitiman objekt mržnje“. Evo, recimo, spomenuti Čanak: taj danonoćno mrzi tj. „sistematski napada“ ama baš „sve nacionalne institucije jednog naroda“ (Evo, da osnažimo profesorkinu tezu: „Pu, majku ti jebem“ – nevaspitani N. Čanak tabli sa oznakom RTS-a iz vremena Slobizma…). Protagonisti „govora mržnje“ po Vasovićevoj, dakle, upravo su oni koji o njemu stalno govore i njime plaše sirotu srpsku nejač, i „govor mržnje“ – kojeg, dogovorili smo se, gotovo i nema, osim prema Srbima, što za vreme Miloševića nije bilo legitimno, a sada, avaj, jeste – zapravo služi samo kao ideološko plašilo, demonizujuća floskula kojom „sadašnje dogmate na vlasti“ (I repeat: „sadašnje dogmate na vlasti“) opadaju svoje konkurente, s naglaskom na Koštunicu… A obaška preko njegovih širokih leđa gađaju i vaskoliki srpski narod jerbo tvrde da duh nacionalizma, pazi sad, „opstaje u telima svih Srba“. Sudeći po tome šta se sve u ovoj zemlji piše i objavljuje, čovek ne bi smeo da se zakune ni da glava „opstaje u telima svih Srba“, a kamoli nešto tako neuhvatljivo kao što je neki izam…
„Ideologija lažnog centra“ mora, međutim, ovako da izvitoperi i karikira do neprepoznatljivosti ono što drsko iskače iz njenih šema. Otuda će ona, u današnjoj svojoj inkarnaciji, u nacionalizmu videti neki ozbiljan problem samo ako ovaj baš drži kamu u zubima – u protivnom, to je tek nešto slobodnija upotreba domaćinskog srpskog jezika… No, zato će oni koji ne odustaju od svog nabeđenog „ekstremizma“ u haluciniranju „govora mržnje“ biti označeni kao oni koji mrze ceo jedan (ponajčešće svoj) narod i sve njegove institucije, pripisuju mu nekakvu hereditarnu i kolektivnu „krivicu po rođenju“ i, uopšte, vitlaju „govorom mržnje“ kao mačem za sečenje poštenih, umerenih i trezvenih srpskih glava. Da, da, ama: only in your dreams. Ova se retorika i ovi kvalifikativi ni po čemu ne razlikuju od onoga čime su uglavnom isti ljudi čašćavani od Miloševićevih kerbera ili šešeljevskog bašibozluka. A to iznenađuje samo nepopravljivo naivne: ostali znaju da je „umereni nacionalista“ umeren samo utoliko što ne bije. Mada mu ponajčešće nije mrsko da u prolazu ritne cokulom onoga ko je već izgažen!
