Novogodišnji koncert: Radosni duh nekih mnogo drugačijih vremena

Prvog dana prethodne godine je preko 50 miliona ljudi u 92 zemlje sveta u podne u direktnom televizijskom prenosu slušalo vedru muziku koju je svirala Bečka Filharmonija u svečanoj sali Muzičkog društva u Beču, koja je zbog pandemije bila prazna. Na programu su, kao i uvek, bila dela Johana Štrausa starijeg i njegova tri sina – Johana mlađeg, koji je postao najslavniji, Edvarda i Jozefa.

Novogodišnji koncert u Beču je prvi put izveden 1. januara 1939. godine po nalogu Hitlerovog ministra za propagandu Jozefa Gebelsa. Održavao se i u toku rata, poslednji put u Trećem carstvu 1. januara 1945. Zatim je usledila pauza od sedam godina, da bi 1952. počela nova era bečkog Novogodišnjeg koncerta, koji od 1959. prenosi  Evrovizija.

Sećam se dobro kada sam jula 1964. prvi put čuo za taj koncert. Došao sam u Dubrovnik sa jednom beogradskom balerinom. Našli smo jeftinu sobu na Lapadu i nadali se da ćemo imati para za dve nedelje. Na Letnjim igrama pripremala se opera „Krunisanje Popeje“ Klaudija Monteverdija. Čuveni dirigent Lovro Matačić nije samo okupio najbolje pevače Jugoslavije, već je odlučio da delo režira u Kneževom dvoru i kao statiste angažuje vojnike JNA. Tek u pretposlednjem trenutku se setio da mu je potreban i balet.

Igrače su bukvalno sakupljali na Stradunu.Tako je među makedonskim balerinima, koje su posle skopskg zemljoresa ostale bez svoje matične pozornice, našla i balerina iz Beograda. Probe su se održavale u sali jedne gimnazije. Kada sam prve večeri došao po balerinu, naišao sam na veliki problem: koreografkinja iz Beča Dia Luka dobila je jednu Dubrovčanku da joj prevodi, ali ona nije poznavala baletski rečnik, pa šefica i ansambl nisu uspevali da se sporazumeju. Priskočio sam im u pomoć. Dia Luka me je zahvalno pozvala na večeru da upoznam Matačića. Ona je bila šefica baleta Folksopere u Beču i od 1961. do 1972. koreografisala baletske priloge Novogodišnjim koncertima. Tako sam saznao da tako nešto postoji.

Dirigent i violinista Vili Boškovski, koji je od 1955. do 1979. bio koncertmajstor Bečke filharmonije, se setio da su i otac i sin Johan Štraus svoje koncerte dirigovali svirajući istovremeno solo partije na violini, da su umesto dirigentske palice koristili i gudalo. Tako je u Beču nastala reč Stehgeiger, violinista koji stoji. Boškovski je rekao da će on to da radi, da mu nisu potrebni nikakvi dirigenti. Bečki filharmoničari su veoma složan i moćan kolektiv koji uspeva da sprovodi svoju volju, sa njima ni Herbert fon Karajan nije uspevao da izađe na kraj.

Boškovskom je to pošlo za rukom. Dirigovao je, svirao violinu, u dogovoru sa ansamblom određivao repertoar, s tim da je na prvi bis uvek sviran valcer „Na lepom plavom Dunavu“ Johana Štrausa mlađeg, a na drugi bis i kao veliko finale „Radecki marš“ Johana Štrausa starijeg, pa bi dirigent dirigovao u pravcu gledališta da bi publika mogla da pljeska u taktu sa orkestrom.

Boškovski je bio izvorni, tipičan Bečlija. Sa 23 godine je postao član Bečke filharmonije i tu ostao do penzije. Kada zbog poodmaklih godina više nije mogao da vodi orkestar, slavni dirigent Lorin Mazel je devet puta dirigovao Novogodišnji koncert,  takođe svirajući na violini neke solo deonice. Amerikanac rusko-jevrejskog porekla Mazel je bio jedan od vodećih dirigenata svog vremena.

Posle njega su filharmoničari svake godine birali dirigenta za novogodišnji koncert. Ređali su se svi najslavniji.

Prvog januara 2022. će se Novogodišnji koncert opet održati pred publikom, ali, zbog pandemije koja ne jenjava, samo za hiljadu odabranih gledalaca u sali sa 3000 mesta. Orkestar će ovog puta predvoditi sedamdesetdevetogodišnji argentinsko-izraelski pijanista i dirigent Daniel Barenboim, koji je doživotno izabran za generalnog direktora opere „Unter den Linden“ u Berlinu. On pored argentinskog i španskog poseduje ne samo izraelski, nego i palestinski pasoš.

Da kažem ukratko još da je premijera „Krunisanje Popeje“ 1964. u Dubrovniku bila uspešna, da smo zahvaljujući honoraru koji je balerina dobila mogli da ostanemo do kraja avgusta, da smo se po povratku u Beograd venčali i od tada preko pola veka svake godine zajedno gledali prenos Novodgišnjeg koncerta iz Beča, da je to bila naša mala svečanost sa kojom smo započinjali svaku godinu  sve dok nas smrt pre pet godina nije razdvojila. Od tada prenos gledam sam.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com