Sto dana? Žao mi je, neće moći, a nema ni razloga da se čeka toliko. Ova vlada ispala je mnogo brža i već se pokazala u punom svetlu. Ako niste očekivali ništa, bićete razočarani – ništa je previše. Onaj ko u toj vladi nije još ništa uradio bio je najproduktivniji.
Vlada se naime bavi isključivo poništavanjem, anuliranjem, ukidanjem svega što je uradila ili započela prethodna vlada i sve to sad ide mnogo brže i bez legalističkog cepidlačenja tako da očigledno postoji najbolja namera da se u sto dana unazad predje ceo put od 5. oktobra do danas. Opšta ideja može se sažeti u parolu „menjamo novo za staro“.
Počelo je od postavljanja bivšeg ministra i najprodavanijeg novinara na čelo televizije, pa se nastavilo obećanjem da neće biti prosvetne reforme, na šta se nadovezao ministar pravde s idejom o ukidanju specijalnih sudova koji sude za ratne zločine i organizovani kriminal, da bi se stiglo do zakona o državnoj apanaži za haške optuženike i njihove familije. A onda je jedan socijalista dospeo u vladu, kao pomoćnik ministra, zbog stručnosti dakako. Socijalisti su čuveni stručnjaci.
Vojislav Koštunica biće miran i srećan tek ako uspe da ukloni svaki trag delovanja Zorana Djindjića u političkom životu Srbije. Taj negativni ideal opseda ga toliko da nije u stanju da realno proceni vlastite snage. Učinilo mu se da restauracija uživa većinsku podršku, veruje da je Srbija zaključila da je 5. oktobar bio strašna greška, želi valjda da se iskupi za svoju ulogu u toj nesreći i da se izvini što je, makar i preko volje, doprineo padu Miloševićevog režima.
Iz činjenice da Haški sud u Srbiji nije posebno omiljen, brzopleto je izvučen zaključak da optužene za ratne zločine treba smatrati najboljim Srbima, plemstvom koje zaslužuje sve počasti. U toj veri DSS je zaboravio na muke oko sklapanja ove vlade i zaputio se ka radikalima i socijalistima, ostavljajući na cedilu čak i partnere iz svoje manjinske vlade. Politička racionalnost u kojoj ionako oskudevamo, sasvim se izgubila. DSS se kocka sa sudbinom vlade i budućnošću same stranke.
Ne velim da sam time lično pogodjen i jako zabrinut, ali potezi DSS-a otvaraju vrata radikalima i to je jedini smisao Koštuničine politike. Ako to nije njegova namera, onda on ne zna šta radi. Zapravo, moglo bi se reći da radikali, i delom SPS, već iz senke vladaju Srbijom. Ponudjeno je obrazloženje da će vladi biti potrebna njihova podrška za donošenje novog ustava. Ako je tako, dok dobijemo ustav izgubićemo sve ostalo. Ustav će, recimo, biti bolji, sasvim demokratski, a na vlasti će biti najgori neprijatelji demokratije koji se mogu naći u ovom delu sveta.
Ali, mislim da se ovde ne radi o tome da Koštunica prosto pristaje da plati previsoku cenu za taj ustav. To je više izgovor, a pravi problem je što premijer veruje da su radikali u osnovi u pravu, da im pripada budućnost i on želi da bude na toj pobedničkoj strani. Jer, kao što smo videli, ovde nije u pitanju samo zakon o državnoj brizi za one Srbe koji su prvi stigli u Evropu i čija prava valja zaštititi, nego i obrazovanje, pravosudje i sve što su reformisti pokušali da preurede.
A najgore je ono neuspelo izbacivanje radikala iz zemunskog Magistrata. Nema boljeg načina da se obrukaju i diskredituju i vlada i država nego da se prikaže kako radikali raspolažu većom silom i kako sudski izvršitelji ne mogu da sprovedu punovažnu odluku suda. Radikali su, dakle, iznad zakona. A u isto vreme radikal Vučić u ulozi pravednika istražuje nekakve zloupotrebe i saslušava bivše i sadašnje ministre.
Iz svega toga nazire se neobičan i zagonetan put Vojislava Koštunice od najvećeg opozicionara, koji je i opoziciji bio opozicija, do restauratora režima čije mu je rušenje donelo svetsku slavu. Sada ispada da je on u „revoluciji“ učestvovao samo zato da bi usporavao, sprečavao i ometao promene, a sad je dočekao priliku da rehabilituje svoje ondašnje protivnike i osveti se ondašnjim saveznicima i saborcima.
Ali, pokazuje se da je Koštunica potcenio snagu probudjene nade. Svi najavljeni antireformski potezi izazvali su tako snažne otpore da su svi nadležni ministri već obećali odustajanje, to jest objasnili da su bili pogrešno protumačeni i da će sve biti sasvim suprotno od onog što smo u prvi mah pomislili. Niti će se prosvetna reforma zaustaviti, niti će se ukinuti specijalni sudovi, niti će Milošević i Šešelj dobiti obećanu apanažu. U vojničkom žargonu ovo bi se zvalo povlačenje u neredu.
Dakle, preračunali su se svi oni koji su verovali da je sa Zoranom Djindjićem ubijena i sahranjena petooktobarska Srbija. Čini mi se da je vlada tek sad totalno zbunjena. Pomislili su da znaju šta narod hoće, bili su ubedili sebe da su na poslednjim izborima ljudi glasali protiv bivše vlade, a sad ispada da neće restauraciju. Koštunica je valjda razočaran, ali on je barem pokušao da uradi nešto u šta veruje. A šta da kažu oni iz G17 plus koji su mislili da su lukavo odigrali, da su napravili neškodljiv kompromis sa DSS-om i da će moći da se bave ekonomijom, finansijama i evropskim integracijama. Ništa od toga. Samo dele odgovornost za antievropsku politiku.
I odjednom se otvorio prostor za novo odmeravanje snaga na istoj onoj petooktobarskoj liniji. Predsednička kandidatura Borisa Tadića uhvatila je vladine stranke u raskoraku, upetljane u nagodbe s radikalima i socijalistima. DSS je već bio najavio svog kandidata, što znači da Tadiću niko ne može da prebaci što kvari sreću „demokratskog bloka“. On ponovo traži i nudi raskid s Miloševićevom i Šešeljevom Srbijom, i ako uspe da nametne tu čistu, svakome razumljivu podelu, on je pobedio.
