Jeste li videli zlatni Prag? Neki odavde, koji sebe nazivaju Delije, ne samo da su ga videli, nego je, bogme, i Prag video njih, i to u nezaboravnom izdanju: video je kako na razne bizarne načine pokušavaju da sastružu nešto malo te njegove famozne pozlate, valjda za suvenir, šta li. Zbog tih je njihovih nestašluka prilično žustro činodejstvovala češka policija, što je naše razmažene huligančiće strašno uvredilo, glede ličnog i nacionalnog bića: mis’im, pa gde to ima da te odmah ‘apse samo što si malo kraduckao po benzinskoj pumpi, ili što si malo divljuckao po gradu?! Braćo, stvar je jasna: to oni nas mrze što smo Srbi, mrze našu nadmoćnu duhovnost…
A opet, kako se sve izlizalo u vezi s fudbalom u zemlji u kojoj odavno nema stvarnog fudbala nego samo njegove mizerne i skaredne imitacije, tako se izlizalo i zevzečenje na temu fudbalskog huliganizma – ta, nismo li o tome rekli sme što se imalo, moglo, trebalo? Nije li sve odavno i odviše jasno? Trebalo bi da je tako. Međutim, gle, taj dražesni polusvet uvek te iznenadi nečim o čemu nisi ništa ni slutio, mada ti, kad se jednom dogodi, stvar bude nekako savršeno logična, kao, bože moj, šta drugo očekivati?
Opšte je mesto da su navijačke horde širom Srbije, Hrvatske i Bosne bile – zajedno sa onima koje kolega Vasić, manirom poznavaoca, naziva međunarodnim umetnicima – jezgro „dobrovoljačkih“ i njima sličnih jedinica iz ljudožderskih ratova devedesetih; dakako, dokazani „internacionalci“ su bili viđeni za više položaje u terenskim maroderskim strukturama, a para/post/navijačka masa za potrošno topovsko meso. E, sad, ako se neko baš naročito istakne onda može i da se izdigne iz mase, štaviše, da berićetno preživi prvobitnu akumulaciju krvavog kapitala i postane jedan od Stubova Društva (to jest, ako se ne preigra, ako ne napravi pogrešan korak, pa završi u CZ-u i Zabeli na četiri banke, bez sezonskih popusta)… Ostali neka se snađu kako znaju: široke su ulice velegrada, za vazda spremne i eksplozivne momke uvek će se naći neka tezga.
I tako to, u znaku tezgi, taljiga najkasnije još od petooktobarskog prevrata: ako treba braniti nekog Našeg Junaka – fizički prisutnog ili pak samo u našim srcima zaključanog – nekog, dakle, Šljivančanina, Karadžića, Mladića ili koga već, eto ti njih, od svih sorata, bez obzira na ionako krajnje nevažne „klupske boje“. Ako treba da se „biju pederi“ ili da se pali džamija, ni tu nisu s raskida. Sve se to, dakako, radi čista srca, za dž, ali se taj humanistički angažman bogme pokaže i kao dobra samopreporuka: zapaze te već odgovarajući menadžeri, pa mogu da te angažuju i na ozbiljnijim patriotskim zadacima, praćenim izdacima…
Na koncu se ovih dana, sasvim logično, pojavilo nešto (naizgled) novo: u onom ružnom i tužnom natezanju oko one kragujevačke firme koju su zauzeli „manjinski akcionari“ (u prevodu na srpski: očajna, dezorijentisana sirotinja koja možda i ne zna sasvim šta hoće, ali odlično zna šta joj odavno treba), pojavilo se i „privatno obezbeđenje“ novih vlasnika, koje je palicama i ostalom skalamerijom brutalno rasteralo manifestante. Neki od razjurenih tvrde da su među batinašima prepoznali perjanice navijačke grupe lokalnog „FK Radnički“. Može biti, mada ne mora da znači da su ta gospoda tu bila u svom navijačkom svojstvu: ljudi navijaju ‘nako, džaba, za svoj ćeif, a u ovom su poslu bili „samo zbog para“, što bi rekli oni pulski pankeri, koji su idijoti samo po imenu, za razliku od onih koji su idijoti po svemu osim po imenu. Eto, šta ćeš, od nečega mora da se živi, a što reče onaj što nikako da se sasvim upokoji pod lipom, ako već ne znamo da radimo, bar znamo da se bijemo… Pa daj da onda spojimo lepo i korisno tako što će bijenje da postane plaćeni rad. Ima i noćna tarifa, i vikend, i prekovremeno.
Eto, dakle, nove vrste angažmana navijačkog bašibozluka za tranziciona vremena: prošlo je vreme „ratova za nacionalno ujedinjenje“, ali su zato ratovi za kontrolu nad nacionalnim kapitalom u punom jeku! Svakom ratu, pak, trebaju ratnici, a ko tu može bolje da se pokaže i dokaže od onih prekaljenih udarnika (vidite kako i stare reči mogu da dobiju sasvim novo značenje!) koji su navikli da u svakom belaju daju svoj aktivni doprinos?
A šta u međuvremenu radi vrli establišment? Onaj fudbalski, po običaju, veselo budalesa, evo su baš dali popu da osvešta stadion Crvene Zvezde, a sve u heruvimskoj pratnji onh umilnih zlatnih praških dečaka, blago Bogu na visinama. Onaj vanfudbalski ili se pravi nevešt ili se na razne načine kukavički dodvorava fašistoidnoj uličnoj fukari, i to je zajednički fenomen celog ovog područja „burne ratne prošlosti“: niko ništa u Hrvatskoj ne sme onim modrim, bilim i ostalim momčićima koji veselo upražnjavaju teoriju i praksu ustašluka, niko u federalnoj polovini Bosne neće da se zameri navijačkim jalijašima koji su danas veće vehabije od samih vehabija, kao što se ni ovde niko ne usuđuje da dirne u osinjak bujajućih navijačkih bandi praznoglavaca usta punih Vere i Nacije, a čija je jedina stvarna vera, vera u profano trojstvo: nasilje, nasilje i opet nasilje, a sve drugo je šuplja, glupava priča za opseniti prostotu, čak i sopstvenu.
Ima li svemu ovome nekakvog kraja, i da li je taj bar na vidiku? Ako bude do „nas“ – mrka kapa. Jedina je sreća u nesreći možda to što je ovdašnji (a i „regionalni“) fudbal i nogomet do te mere katastrofalno i groteskno propao, da je nemoguće zamisliti da bi se fašistoidno indoktrinirani tražitelji, davatelji – a ubuduće sve više i naplaćivači – belaja, na neki duži rok još mogli održati kao „navijačke grupe“. Mislim, a čega bi to bili navijači? Pa opet, koja je vajda i od toga? Parafudbalski huligani su se već jednom lako i brzo odmetnuli sa stadiona i pretvorili u falange za spoljnu upotrebu, šta će ih sprečiti da ovaj put, na razne moguće načine, posluže za unutrašnju? A što se fudbala tiče, ionako ga odavno gledamo samo na televiziji.
