Voleo bih da znam šta ljudi zaista misle o meni. Ili, ipak, ne bih voleo, ako mi se to što misle ne sviđa ili ako mišljenje iznose u afektu. Upravo ovo je tema medija u Srbiji poslednjih dana, podstaknuta internet blogovima i komentarima na njih (bilo je o tome reči i u „Vremenu“).
Za one koji nisu pratili, evo ukratko. Neke javne ličnosti, novinari i novinski kolumnisti osetili su se pogođeni komentarima na svoje izjave i tekstove. Komentari su objavljivani na internet sajtovima medija, bilo kao anonimni, bilo kao blogovi poznatih i nepoznatih ljudi. Svega je tu bilo, od konstruktivnih kritika do paušalnih ocena pa i običnog vređanja.
Ne bih sada ulazio u opravdanost reakcija onih koji su bili tema i meta (uglavnom) anonimnih komentatora; ono što je mene privuklo jeste činjenica da nešto što je objavljeno samo na interentu u Srbiji izaziva burnu reakciju. To govori o najmanje dve stvari: internet je postao značajna tribina i uloga interneta u srpskom društvu veća je od one koja mu se pridaje.
Komentari, poput ovih koji se pominju, prisutni su na srpskom vebu otkako on postoji. Izuzetak su, možda, prve godine kada je još uvek postojao neki strah da država sve to kontroliše, ali su se korisnici ubrzo opustili. Uvek je bilo uvreda, psovki i slično, ama se niko nije preterano obazirao. U poslednje vreme, međutim, kada neko želi nešto bitno da kaže, bira odgovarajući prostor na internetu. Recimo blog neke medijske kuće. Pritom, ne insistira uopšte da se te misli pojave i u štampanom odnosno emitovanom izdanju. Dovoljno je ako je na internetu. Mada, rekoh, ima izuzetaka, autor je obično zadovoljan ako je izazvao lavinu komentara, jer to obezbeđuje da tekst bude čitan i da se, možda, prosleđuje internetom dok ga ne pročita i poslednji zainteresovani čitalac. Malo li je.
S druge strane, sami mediji ne pokazuju dovoljno interesovanja za svoje sajtove, tretirajući ih još uvek kao novotariju sa kojom baš i ne znaju šta bi. Naravno, i tu ima izuzetaka i treba li uopšte reći da se na sajtovima tih medija vode najžešće internet polemike. Ono što „sreću kvari“ jeste to što srpski internet još nije dovoljno marketinški otkriven, te se od takvog uzburkavanja javnosti za sada može živeti samo posredno.
Postavlja se i pitanje, treba li uopšte objavljivati nepristojne komentare? Da li moderator treba da se umeša kada komentator nekoga nazove samo budalom ili tek kada toj „budali“ doda i neki pridev (jevrejska, srbijanska ili prekodrinska, recimo, mada ovo dajem samo kao primer, ne ukazujem na konkretan slučaj)? Ili nikada, ostavljajući učesnicima debate da se sami rasprave, iako su u njegovoj virtuelenoj kući.
Ono što pomalo onespokojava jeste to što je od svega lepog što bi internet mogao da nam donese najviše interesovanja izazvao naš primitivizam i nevaspitanje. Psihologija „džaba ste krečili“ ne samo da vlada već izaziva i simpatije kod lokalne elite koja će destruktivca sa sprejom (pravim ili virtuelnim) uvek uzeti u zaštitu pozivajući se na demokratiju. Naravno, sve dok se ne dohvati njihovog sveže okrečenog zida.
