Sajber hipi vremena izgleda su stvar prošlosti, a internet budućnosti (pa i današnji) sve više će ličiti na realni svet, pre svega u političkom smislu. Potvrda ove teze su i dalje nevolje internet stranica Al Džazire, katarske satelitske televizijske kuće koja je svetu prikazivala nešto drugačiju sliku rata u Iraku od one koju gledamo na vodećim američkim i britanskim medijima. Nakon velikih poteškoća zbog konstantnih hakerskih napada, o čemu smo pisali u prethodnom broju, Al Džazira je sada ostala i bez jednog od svojih provajdera, Akamai tehnolodžis (www.akamai.com). Radi se o kompaniji koja pruža različite usluge vezane za kvalitetnije pojavljivanje sadržaja na internetu, a Al Džazira ih je angažovala upravo radi zaštite od napada i postizanje boljeg protoka informacija sa sajta.
Akamai se tokom prošlog vikenda povukao iz priče, otkazujući Al Džaziri ugovor, bez jasnog objašnjenja zašto to čine. Predstavnici Al Džazire čvrsto veruju da su motivi političke prirode, odnosno da postoji pritisak na američke kompanije da ne posluju sa njima.
Na Akamai sajtu o tome nema nikakvih naznaka, Al Džazira se ne pominje na impresivnoj listi klijenata, niti se bilo kakva informacija o (prekinutoj) saradnji može naći pretraživanjem sajta. Doduše, podatak da je Džordž Buš prošlog septembra postavio predsednika kompanije za člana Nacionalnog komiteta za infrastrukturu mogao bi da bude neki putokaz.
Iako to niko javno ne govori, razloga da se bude poslušan u odnosu prema sopstvenoj vladi ima sasvim dovoljno. Propadanjem „dotkomova“, nije propalo poslovanje na internetu, tvrdi Economist Intelligence Unit, (vidi www.eiu.com, još bolje www.ebusinessforum.com). Međutim, glavni poslodavci postale su državne administracije koje razvijaju razne internet usluge. EIU redovno od 2000. objavljuje listu 60 zemalja rangiranih po spremnosti za elektronsko poslovanje i na toj listi sada vode Švedska i Danska, pretekavši SAD i Veliku Britaniju. Na začelju su Azerbejdžan i Pakistan, dok nijedna bivša jugoslovenska republika nije na listi (a tu su Rumunija, Bugarska i Mađarska).
Analiza rezultata veoma je zanimljiva i pokazuje da zemlje poput Indije i Kine, sa zavidnim programerskim potencijalom, loše stoje na listi zbog nedostatka „kritične mase“ za internet poslovanje dok bogatiji Japan zaostaje za Tajvanom, Singapurom i Južnom Korejom zbog njihove strateške opredeljenosti za elektronsko poslovanje (i adekvatnog razvoja infrastrukture).
Činjenica je da se internet posle početne razbarušene nezavisnosti sve više modelira u uobičajenim ekonomskim kalupima gde države igraju ključnu ulogu. To se svakako i sve više odražava i na određena prava i slobode korisnika, čak i kada se radi o poznatoj televizijskoj stanici.
Internet (svetski) poredak sebi stoga oduška traži na drugoj strani, suprotstavljajući se jedinoj priznatoj supersili, Majkrosoftu naravno. Vest da se britanska vlada opredelila da svoj sistem za nabavke bazira na Linuksu doživljen je, tako, od strane brojnih korisnika interneta, kao velika pobeda.
