Dragi brate,
znam da će te ovo pismo iznenaditi, ali ne bih da preko štampe saznaješ šta ti je brat odlučio. Pojaviću se u Hagu, eto! Namerno ne pišem „predaću se“ jer to neće biti predaja, neće biti kapitulacija, nego manevar koji će doneti korist i državi i meni. Znam da narod još pamti moje reči da im živ neću pasti u ruke, ali stvari su se izmenile, država će za sve nas dati garancije da se branimo sa slobode. Odem tamo, sutradan se pojavim pred tim njihovim većem, kako se izjašnjavate: Not guilty! Mej se nagne unapred, do you speak English, jok vala, samo ovo što si čuo…
Znaš, sad kad je sve izašlo na dobro, mogu ti reći da mi je taj Hag bio prilična mora, ali sada, kad naši tamo odlaze i dolaze, osećam se kao učesnik kulturne razmene koju je naša zemlja uspostavila s Holandijom. Petog oktobra mislio sam – ovi skotovi će nas sve pohapsiti i isprodavati, ogrešio sam dušu, godinu i po dana nisu nas dali, a i sad nas daju na kašičicu, daju nam kao neki rok da sami odemo, mi taj rok probijemo, oni nam pošalju opomenu, kao za neplaćenu struju! Crvene beretke neće da nas hapse, Đinđić neće da sa dvadeset hiljada loše naoružanih policajaca hapsi Karadžića, i stvarno, Karadžić izdao knjigu, malo je falilo da dođe u Beograd na promociju!
Vratila mi se želja da čitam novine, doskora mi je izgledalo da pišu samo o Hagu (kao kad ti je žena trudna pa na ulici viđaš samo trudnice), mada nas i sad spominju više nego što treba. Iznervirao me Vuk, taj čovek ne može da uhvati korak s vremenom pa da ga ubiješ! Imao miting u Nišu, kaže ova vlast naterala je generala Ojdanića da svezanih ruku ode da mu sude druge zemlje, gde je on video lisice, nije mi jasno! General je otišao dostojanstveno, pre toga pozirao s unucima, pričao ko se od njegovih sve borio u oslobodilačkim ratovima! Po Vuku, jedino preduzeće koje u Srbiji danas radi je ono koje izvozi ljude, došlo mi da ga ja tužim za klevetu! On bi da se osumnjičenima za ratne zločine sudi u zemlji! Pa čoveče, jesu tebe hteli da ubiju, jesu ti ubili četiri čoveka, pa ko je osuđen zbog toga?!
Nije moje da lajem protiv države koja će dati kauciju za sve nas, ali mi Vuk stvarno nije jasan, zašto saradnju s Hagom opisuje kao nešto sramno!? Mada, nađem u novinama i dobre stvari. U „Nacionalu“ Miroslav Toholj opleo ove iz „Vremena“. Napali Karadžićevu knjigu, Toholj im srezao da su klonirani komunistoidi. Kaže, ili nisu čitali ili nisu razumeli šta je doktor hteo da kaže! Oduševio me Toholj! Hoću da ponesem dva-tri njegova romana tamo, ipak ću morati neko vreme da provedem u pritvoru, dok sudsko veće ne usvoji garancije naše vlade. Hag će biti moj univerzitet, a?
Mile Martić me iznervirao isto kao i Vuk. Još ga nije ni pritislo, a on već priznaje: „Raketirao sam Zagreb!“ Iznosi neku svoju matematiku, spasao je deset hiljada Srba koji su bežali, ko te pita za spasene, u Zagrebu je nastradalo šest civila, ima reportaža o njemu, pustio bio bradu, uzeo ime Dragan, sa seljacima pričao samo o lovu, sad kaže da mu sleduje doživotna, jer nema više ko da ga brani! Nemoj da unosiš defetizam u naše redove, čoveče! Kad već ideš u Hag, ideš pravo, gledaš svakome u oči, kako se izjašnjavate, kako kako, pa nisam kriv, tako znači, a jeste li naredili to i to te i te godine, sačuvaj bože, mi nismo ni imali bojeve rakete, samo manevarske, thank you for your time, vratite se u Srbiju, nemojte se izlagati estetskoj hirurgiji, puštajte brkove kakve imate na poternici, bradu ne, ne napuštajte kruševački okrug, u roku od dve godine bićete ponovo pozvani radi eventualnog saslušanja.
Dragi brate, ti i ja ćemo se videti pre nego što odem, ako se i ne vidimo, svratiću kod tebe čim tamo stigne garantno pismo za mene. Ne da nas država! Ne bi ni njoj prijalo da je neko od nas stvarno počinio neki zločin: gledam kolike se odštete traže za običnu klevetu, kad bi u Hagu bio dokazan neki zločin, i država bi mogla da se nađe u nebranom grožđu – čija je to bila armija, ko je tu armiju finansirao, ko je poslao tamo …
Čujem da u četvrtak putuje Šainović, to će one šintere tamo zabaviti naredne dve nedelje, dok oni budu uručili protestnu notu Beogradu, dajte još optuženih, proći će još neko vreme, od naših me zaista niko ne pritiska, nezvanično mi je stavljeno do znanja da bi bilo dobro kad bih otišao oko Velike Gospojine, ali da neće biti problema ni ako odem za Svetog Nikolu!
Ide mi se u grad. Nisam bio na maratonu, šta ako pobedim pa da me pravo sa pobedničkog postolja izruče Hagu, baš sam bio paranoidan! Danas me pa uhvatilo neko nezdravo dobro raspoloženje. Dođe mi da potpišem Batićevu peticiju protiv zajednice sa Crnom Gorom, iako sam onoliko bio za Jugoslaviju! Ispred „Ruskog cara“ potpisujem peticiju, prolaznici me zagledaju, Batić mi prilazi, ljubi me i obraća se masi: „Znate ko je ovo?! Ovaj čovek ide mečki na rupu da bi skinuo hipoteku kolektivne odgovornosti sa vas koji ste potpisali ovu patriotsku peticiju!“, građani skandiraju „Ne damo te nikome, ne damo te nikome!“, „Neka ti se sudi ovde, neka ti se sudi ovde!“, ja im govorim da u Hag idem na lični zahtev, država mi samo plaća kartu i kauciju, čim se proces u Hagu završi, prijaviću se domaćem pravosuđu koje će dotle valjda stati na zdravu nogu, pa ako me naš sud proglasi krivim, rado ću robijati, kad već nema smrtne kazne… „Ali neće da trune u Spužu“, nasmejani Batić upada mi u reč, „nego u Zabeli!“…
Eto, brate, šta mi u ovo pretprazničko veče prolazi kroz glavu. Voleo bih da se i ti razvedriš, da ti bude kao meni. Pozdravi sve, svako dobro!
