Ko kaže da političari misle samo na sebe? Evo, Dragoljub Mićunović misli na svekoliko savezno činovništvo, te sužnje koje mori glad. Predsednik parlamenta se u večernjim satima zaputio kod kapricioznog Božeka da ga nagovori – šta, da činovnike Skupštine ako boga zna ne ostavlja bez ličnih dohodaka! Ovaj napaćeni stalež nije video žutu banku od aprila, a sad je već 13. maj, dan pokojne Službe bezbednosti…
Znajući sa kakvim tvrdokorcem ima posla, profesor Mićunović se, kako novine kažu, zaputio kod Đelića, što mi govori da je na trideset tri stepena krenuo peške rizikujući da ga udari bilo šlog bilo neki džip sa uključenom rotacijom. Ali, to jeste gest istinskog poglavara: Vili Brant je klekao gde ono beše klekao, Mićun se zaputio na noge Đeliću koji je šta drugo nego uzoholjeni poletarac. Ama kojeg vizita časnog starine mora dirnuti: jedno je kad ti u dvorište bane neko kome vrata crnog audija otvara višečlana posada, ili kad ti kurir donese protestnu notu, drugo je kad ti na zvono legne sedokosi bard himself! Dobrici Ćosiću je mic po mic preuzeo titulu oca nacije, a tebi, to jest Boži, dolazi na noge, ništa pri tom ne tražeći za sebe, nego samo za potčinjene…
Uveren sam da će predsednik Mićunović u borbi protiv samovoljnog Božidara ići do kraja. Osoblju društvenog restorana u Skupštini mora da je već rekao da sa njim više ne računaju, isto tako i personalu „Dušanovog grada“: dok savezni činovnici ne dobijaju platu, dok oni i njihove porodice strepe od inkasanata i zateznih kamata, dok sumnjaju u svrsishodnost svega što su ovoj državi dali, neće ni predsednik okusiti ništa, u znak solidarnosti sa ugroženima zamrznuće vlastitu platu i dnevnice, ako zakon samo dopušta takav oblik protesta… Dok se ne donese akt o sistematizaciji zaposlenih u Skupštini, niko ne bi smeo da se oseti prekobrojnim, to su reči koje je novinaru „Večernjih novosti“ (13.V, str. 4) vrli domaćin uputio pred sam polazak u božiluk.
Profesor Mićunović rekao je no pasaran precenjenoj i na sva usta slavljenoj tranziciji. Ta prokletinja (tranzicija) čini da svako strepi za svoje sutra, ona nam, još gore od toga, natura kompleks krivice, pa i kompleks niže vrednosti: u takozvanom socijalizmu stekli smo neka kao zvanja, ubirali nekakve plodove nekakvog rada, tranzicija nas sada cima za revere, unosi nam se u lice ubeđujući nas da smo bili debelo precenjeni, kako precenjeni, pa tako što je sve ono bila titovska lagarija, sad ćemo tek da budemo testirani kako treba… I onda, dok se svi pitamo hoćemo li preživeti u surovom kapitalizmu (za koji se Vlada iskreno i požrtvovano zalaže), začuje se g. Mićunovićev zvonki tenor: niko ne bi smeo da se oseti prekobrojnim!
To se za sada odnosi na službenike saveznog parlamenta, ali će se za primerom predsednika parlamenta bez sumnje povesti i drugi rukovodioci, načelnici, direktori, upravitelji, treneri… Pripadnici saveznih organa imaju svi prilične stanove, njihova vera u Jugoslaviju uljuljkala ih je i glede mesečnih prinadležnosti, mnogi su stanove otkupili, pa su pokupovali rashladne uređaje koji gutaju kilovate i kilovate, sad te ljude koji su naviknuti na određeni standard nekakav gostujući mudrac iz čistog inata, demagogije ili lične bezdušnosti drži bez plate evo skoro dve nedelje!
Zloba koja se ugnezdila u mom srcu (za šta zaista krivim jedino sebe, i za zlobu i za siromaštvo) navodi me na nedostojnu pomisao da su svi ti savezni bumbari, ali i kojekakva piskarala u krasnim kancelarijama, mogli da stave neku crkavicu na stranu za slučai čego; mnogi su to i uradili, ti će da pregrmeti ove neprijatnosti, ali kako je u njihovim dušama? Toga se profesor za razliku od mene odmah i najpre setio! Možeš da imaš ne znam kakvu ušteđevinu, ako prestane da ti dotiče svež novac, ti kriziraš: zar ja više nisam potreban!
To je ta duševna bol koju predsednik Mićunović ne može da podnese u svojoj radnoj sredini. Nije lako ići kroz skupštinsko zdanje i kroza zidove, koliko god ovi bili debeli, slušati plač i škrgut zuba. E, sad, što ima i drugih staleža kojima se smeše otkazi i odlazak na berzu rada, to niti je krivica niti nadležnost predsednika Mićunovića. Radnici kragujevačkog „Filpa Kljajića“ nikako da dobiju otpremninu, dvesta maraka za svaku godinu staža, ali šta profesor Mićunović ima s tim! „Filip Kljajić“ ne pripada saveznim organima, nego pokojnoj privredi pokojne Jugoslavije. Neka kod Đelića ili kod Vlahovića ide njihov direktor, savezni parlament je jedna velika porodica, zadruga čiji starosta pokazuje kako se čeljad čuva od oskudacije.
U Crvenom krstu kažu da će narodne kujne biti zatvorene za mesec dana ako se iz inostranstva ne smiluje i ne pošalje pomoć, i ti gosti osetiće se prekobrojnim kad kazan prestane da radi, ali to su već tugaljive priče koje sa saveznim funkcionerstvom nemaju nikakve veze. Mušterije narodnih kujni odavno se osećaju prekobrojnim, sa samopoštovanjem su poodavno raskrstili tako da za taj aspekt njihovog života niko ne treba da brine, niko zapravo i ne brine, to su izbeglice (ko ih ne zna skupo bi ih platio), to su invalidi, besposličari, pijanci koji za svoje pare piju a mezete o trošku društva… Neka mi zaposleni u saveznoj upravi oproste što u tekstu o njihovim evo višenedeljnim nedaćama pominjem narodne kujne i kojekakav white trash! Marginalci, ološ i kopilad će uvek u nešto mutirati, uvek će opstati, pod zaštitu države treba staviti njenu zakonitu decu tj. svilenbube iz saveznih organa.
Uostalom, ko kaže da se g. Mićunović neće isto toliko, ili i više, zauzeti za otpuštene radnike, za ostarele pauperizovane seljake?! Verujem da hoće, ispalo je da se stari kadar založio prvo za poštenu inteligenciju, bliža je košulja od kaputa, šta se tu može!
