U neko danas već nespoznatljivo predistorijsko vreme, kada ni kraljevi nisu imali mobilni telefon, ni carevi nisu surfovali internetom, a ni imperatori nisu imali naloge na društvenim mrežama, televizija beše sve i svja za efikasnu političku (i bilo koju drugu) propagandu, naročito u onim delovima sveta gde se čitanje tretira kao neka vrsta poremećaja u ponašanju, za nijansu benignijeg od homoseksualizma, pranja ruku posle svakog pišanja, ili slušanja džeza.
Kako je ova zemlja, sve sa širom okolinom, jedna od baš takvih zemalja, onaj ko je imao monopol na televiziju imao je i monopol na Istinu; a kad imaš moniopol na istinu, možeš da pričaš bilo šta, čak i da neumereno sereš kvake, i one će se nekom mističnom transsupstancijacijom pretvarati u čisto zlato neupitne autentičnosti. E, u tom je i takvom okruženju bilo moguće – to je, inače, jedan od odavno klasičnih primera toksičnog fake news iz ranih dana našeg izvitoperenog višestranačja – da se na državnoj televiziji kaže kako tadašnji glasni opozicionar Vuk Drašković „ima vilu na Ženevskom jezeru“, koju mu je, da stvar bude žešća, kupila ili izgradila – kanda i najboljom PVC opremom opremila – „CIA, snajka, CIA“. I politički su izgledi Draškovićevi ovom bizarnom kvazidenuncijacijom bili zapečaćeni. Tu provalu, docnije dugo legendarnu a sada sasvim opskurnu, kakva je već sudbina takvih tvorevina, izrekla je, mrtva ozbiljna, izvesna Mila Štula, jedna nesrećnica koja nije znala ko joj glavu nosi, ali ona je tu manje važna. Bitna je sama ta slika vile na Ženevskom jezeru, koja je na tzv. prosečnog birača i televizijskog konzumenta nepogrešivo delovala sa ogromnom, razornom odbijajućom snagom. Dugo sam se pitao – zašto baš na Ženevskom jezeru? Nije li svet pun destinacija koje nekako još više mirišu na luksuz, a još su i egzotične, zimzelene, erotične…? Ipak, biće da su tvorci virtuelne vile u romanskoj Švajcarsakoj znali šta rade; nije, uostalom, slučajno da su oni, a ne ja, beli magovi crne propagande…
Kako god, te su nezamislivo davne 1990. Ženeva i jezero po njoj nazvano ušli u čarobni svet srpske politike i ostalih nečasnih rabota, da bi usledilo skoro trodecenijsko zatišje, sve do pre neki dan, kad je Maja Gojković – kanda bez hidžaba – vratila ovu elegantnu i luksuznu destinaciju na velika vrata u naše živote. Nije, doduše, da je baš to nameravala, ali znate kako se kaže: čovek planira, a Bog se smeje… Možda bog na nebu, a možda i onaj mnogo prizemnije lociran.
Blic nas je, dakle, darivao pričom – do trenutka nastanka ovog teksta nedemantovanom – da je predsednica Skupštine Srbije, u jednom od onih protokolarnih švrćkanja koja čine ovakve dužnosti dražesno prijatnim, odsela u jednom više nego pristojnom i više nego skupom ženevskom hotelu (u pratnji jednočlanog obezbeđenja), koju stotinu metara od jezera, ali da se brzo popišmanila i zaključila da je to „neadekvatan smeštaj“ za blazirane, odnegovane kriterijume njenog visokoblagorodija, pa je potražila drugi smeštaj, u još znatno skupljem hotelu, smeštenom na samoj obali jezera. Dakako, i jedan i drugi luksuzni smeštaj naposletku ćemo platiti mi, nerafinisana domaća stoka sitnog zuba, što kneginju Maju kanda nije naročito potreslo: s godinama je, biće, naučila da mi baš tome i služimo: da bespogovorno plaćamo hirove vladajuće kaste, a naročito skorojevićko prenemaganje naših palanačkih prinčeva i princeza, tih neprijatnih parazita koje mora da smo pokupili u nekoj mnogo prljavijoj vodi od one iz Ženevskog jezera, i nikako da ih se otarasimo. To, kume, preživi svaki antibiotik.
Čime li se onaj prvi hotel mogao tako zameriti našoj Maji da nije mogla u njemu dočekati jutro? Nekako nisam sklon da verujem da je ugledala koloniju bubašvaba u kupatilu ili da prozor nije dobro dihtovao, ili barem da je hotel bio preblizu bučnim izvorištima čuvenog (ha, ha) ženevskog noćnog života, pa naša vredna trudoljupka ne bi mogla da se dostojno spremi za sutradanje promicanje mira u svetu (po čemu nam je inače poznata još od devedesetih). Kušao sam kadgod kud i kamo skromnije egzemplare švajcarskog ugostiteljstva i hotelijerstva od onog provobitno Maji namenjenog, i stojim vam dobar da su baš onako švajcarski besprekorni. Nije mi palo na pamet da menjam postelju – mada nisam tamo bio o trošku Otadžbine – samo zato što mi, šta znam, ulično svetlo ulazi u sobu pod nesimpatičnim uglom, ili zato što prhki kasnooktobarski sneg zapada na ciriški behar i voće nekako ušreh.
Dakako, u zemlji kojom, kako lepo reče autor sa strane 39, „vladaju trgovci drogom i oružjem“, ima mnogo težih i strašnijih nepočinstava od jednog bahatog hotelskog razbacivanja parama srpskih gologuzana. I dakako, nije isključeno da je curenje ovog slučajčića u medije posledica nekih razračunavanja unutar Klike. Ali mene to, pravo da vam kažem, uopšte ne zanima. Nego me mori jedna antropološka radoznalost: kako se postane neko takav? Kako se živi s tim? Misli li se da će se tako uvek moći, ili se ne misli ništa, nego se tera kera dok se može, a za sutra kako bude?
A sve što je potrebno, o kome god da se radi, jeste očuvati unutrašnji glas u glavi koji će ti šaputati kad zastraniš, to jest, pre nego što zastraniš, da se neke stvari ne rade, da su neke stvari fuj. A ako kreneš da se buniš i koprcaš, taj glas u glavi povisi glas i lepo ti kaže: sedi di si, ni za di si – nisi.
