Nepodnošljiva mlakoća postojanja

Sila je taj Opštinski odbor Demokratske stranke na nepokorenom Novom Beogradu: podajte mu moć da direktno utiče na tokove globalne i lokalne istorije, i ovaj će spremno Odgovoriti Izazovu! Ima li gdegod kakav komunizam da se sruši? Nema, hebiga, već je pao i razbio se. Ima li onda makar nekakav fašizam da se potuče do nogu, pa i niže? Nema, sredili ga Ujka, Baćuška i pijani Čerčil još onomad. Pa dobro onda, daj šta daš: u nedostatku nešto kabastijih meta poslužiće i Čedomir Jovanović, taj najuporniji ubacivač klipova u točkove razvoja Demokratske stranke, a samim tim i naše rosno mlade demokratije.

Kako god bilo, bivšeg je Uličnog Hodača i „čuvara vatre“ ovih dana izbacilo iz stranke, i to bar formalno „odozdo“, sa samog demokratskog Izvora, makar i samo zato da poneki stranački Pilat može lakše da uzvikne „nisam ja bre, vidi mi ruke!“. Riba navodno smrdi od glave, ali ispada da su Čedu zasekli više nekako s repa, valjda da i time pokažu koliko (im) je nevažan. Čeda ovih dana, istini za volju, strpljivo objašnjava svoj „slučaj“ svima koji hoće da ga slušaju, ali čini mi se da je u celoj ovoj aferi mirniji i spokojniji od onih koji stoje na drugom kraju partijske batine. Naprosto, kao da je ova organizovana dečedizacija – kao finalizacija jednog procesa započetog valjda već šestog oktobra sabajle, a punom parom aktiviranog nakon streljanja Zorana Đinđića – ponajmanje Čedin problem: neka o tome dumaju oni koji su je pokrenuli, on nema ništa s tim osim malo laganog trpnog stanja. Koje je u njegovom slučaju sasvim uslovno: taj nije od onih što krotko dodaju pribor Majstoru koji ih kolje po kućama.

Ne posedujem člansku iskaznicu Demokratske stranke pa mi nije osobito stalo do razglabanja o njenim „unutrašnjim kadrovskim pitanjima“, ali vaskoliki Čedomirov „slučaj“ – mnogo stariji i složeniji od ove smišljeno uvredljivo trivijalne partijske egzekucije – ima stanovite šire društvene implikacije/komplikacije, to jest, Čeda se, „njim samim“, (ponovo) pojavljuje kao nekakav dežurni lakmus, kao lik prema kojem se ama baš svi nekako „odnose“ i „opredeljuju“, neretko govoreći na taj način više o sebi nego o osobi koju demonizuju ili pak idealizuju. Zato, hajde da vidimo – o čemu govorimo kada govorimo o Čedomiru Jovanoviću?

Ako pođem od sebe, skor mi je prilično mršav: u vreme velikih uličnih protesta, pa i nešto docnije, dok je „Čedo, oženi me“ bio sveopšti i neupitni darling naše vrle „demokratske javnosti“ (koja je i tih dana mahom kakila u pelene, što je doduše savršeno normalno za njen tadašnji uzrast), jedva sam ga i spominjao, a onda sam ga jednom malo dobronamerno zezao glede njegove uloge u onomadnjem demonstrativnom „čuvanju vatre“ u društvu par desetina entuzijasta i pratećeg hora freelance gradskih kerova. Ispostavilo se da je to Velika Jeres: dan-danas mi prilaze nekadašnji Hodači Za Vatrom da mi ogorčeno prigovore zbog tog teksta, a lane sam iz prve ruke saznao i da ga se sam narečeni građanin ČJ odlično seća… Posle je Čeda došao na vlast, pa je živeo po raznim Banovcima, pa su mu džipovi leteli u vazduh, pa je morao lično da pakuje Miloševiće i Miloševiće-uveoke u Bačvansku i u Hag pošto su svi drugi, gle, bili Previše Fini za takva posla, pa je jurcao po Kuli i po Šilerovoj (ja stanujem takoreći u komšiluku, a nisam znao čak ni da TO postoji; to znači ili da sam ja mnogo pošten i naivan a Čeda nije ništa od toga, ili da je ČJ ipak morao – nešto nisam primetio volontersko otimanje i džapanje oko tih poslova! – da radi neke stvari i u ime i za račun jednog duboko bolesnog društva na strmoj stazici rekonvalescencije, dakle i u ime tipova poput mene, koji će(mo) potom pompezno mavati svojim Čistim Rukama i ponositi se time što ne poznaju/emo nikoga od Gospode Sa Nadimcima. Pa ne bi ih bezbeli ni Čeda poznavao da je svo ovo vreme pisao kolumne…

Enivej, hoću da kažem: kao što mi je bilo nekako otužno da ga hvalim i slavim u vreme kada je to bilo deo „obaveznog programa“ na antirežimskoj sceni i kada je Jovanovićev imidž odgovarao popularnoj predstavi romantičnog buntovnika u iznošenoj kožnoj jakni (te je ovaj samim tim bio sveopšti ljubimac, jer Masa uvek obožava tuđi asketizam), tako mi je bilo još otužnije da ga docnije kalpim i napadam u društvu Nedostojnih i tako dodatno umnožavam eho jedne Malograđanske Dreke (znate već ono: zebra, konj, žirafa… whatever) onda kada su svi bili skočili na njega da ga iscipelare (ergo, i Milan Božić je bio u blizini, da Doprinese), a to su učinili čim je to prepoznato kao nešto što je „in“, kao kvazimodni trend među udruženim političkim, medijskim i inim babaserama, kao besplatna i savršeno bezbedna malograđanska zanimacija, diskretno strateški podržana od onih koji su sve vreme, zarad svog osvetničkog ili tek kompleksaškog interesa, mantrali kako je „DOS najgori“, a famozni Čeda, đuture sa svojim Šefom, ono Najgore u tom Najgorem. A zašto su se ostrvili baš na njega a ne, na primer, na onog opasnika Borisa Tadića? Ili na neustrašive demokratske ale poput Šutanovca ili one impresivne šabačke lole, Petrović Dušan li se zvaše? Ta nemojte biti neozbiljni… Mislim, gde ćeš kontra njih, respektabilni su to protivnici, pod uslovom da uspeš da se prisetiš kako se ono zvahu. Tako je, bajdvej, radio i Ševeninžanin: okruživši se nikolašainovićima, vlajkostojiljkovićima i sličnim Lumenima, sam je nužno izgledao, u poređenju, kao političko-intelektualni gigant. Ako ništa drugo, znao je da uvek pouzdano razlikuje kanabe od kanapea.

I šta ćemo mi sada s Čedom i on sa nama? Ono za Demokratsku stranku, neka oni to lepo rasprave među sobom, neću da im se mešam u bračne trzavice, ne me se tiče. Ali tiče me se, itekako, žalostan fakat da živim u zemlji u kojoj je (ponovo) neki Čeda ili bilo ko njemu nalik „najgori“, dok se krvavo-autentični Najgori šetaju okolo naduveni i kočoperni kao Titovi fazani, i podjednako tako raskokodakani. I tiče me se to što je nepodnošljiva mlakoća postojanja u zemlji Srbiji opet simbolički trijumfovala nad samom idejom, a kamoli praktičnim naporom da se ovo parče kosmosa bar malo upristoji, što se ne može ozbiljno ni započeti bez momentalnog okončanja laskanja prostoti i ugađanja kukavičluku. A što se građanina Jovanovića smatra, taj svakako nije svetac, ali spisak njegovih neprijatelja – sve vojvoda do serdara! – ipak govori mnogo toga lepog o njemu: ne stiče se takvo ordenje bez neke ozbiljne rabote!