Iako razni IT analitičari licitiraju ko bi mogao da profitira iz sukoba Kine i SAD u kojem trenutno najvišu cenu plaća kineski gigant Huavej, tačan odgovor je da od toga ne može da profitira niko. Ne treba polagati velike nade ni u dogovor dve sile jer se ni posle toga ništa neće vratiti na staro. A to staro bilo je uzbudljivo i fantastično i promenilo nam je živote za manje od deset godina, obećavajući još luđe promene u narednih deset.
Najpre, odluka Gugla da suspenduje saradnju sa Huavejom, koja se početkom prošle nedelje činila dramatičnom, zapravo je „mala maca“ u poređenju sa najavama da će isto učiniti britanski dizajner kompjuterskih procesora ARM i japanski Panasonik. Svi najznačajniji proizvođači čipova koriste njihova rešenja i patente. Na njima je baziran i Huavejov mikroprocesor koji je pominjan kao alternativa ukoliko zbog američkih sankcija ne budu smeli da ugrađuju Kvalkomove.
Sada je jasno da ne mogu da koriste ni sopstvene, tačnije ne smeju da ih koriste nigde izvan Kine, jer su u njima rešenja kompanije koja je odlučila da se priključi američkim sankcijama. Razlozi ARM-a su jasni, većina njihovih partnera su američke kompanije i ne postoji ni miligram šanse da se oni u ovom obračunu stave na stranu Kineza. Iako sa Huavejom imaju više nego bliske odnose, tačnije Huavej je nameravao da sopstveni centar za razvoj čipova otvori u Kembridžu, odmah do laboratorija ARM-a.
Slično je i sa Panasonikom, koji na raznim mestima u svetu proizvodi komponente koje koriste kineski proizvođači.
Razvoj hardvera mnogo je sporiji nego razvoj softvera, pre svega zato što su za to neophodni mnogo bolji uslovi pa se samim tim mnogo manje ljudi time bavi. To znači da bi Huavej relativno brzo mogao da prevaziđe krizu sa Guglom i razvije sopstveni operativni sistem i podstakne razvoj neophodnih aplikacija. Ali za hardver su potrebne godine, između ostalog i zato što se sva rešenja moraju patentirati. Taj proces nije ni lak ni brz i patentiranje se mora obaviti u SAD i EU, ako je cilj svetsko tržište a ne samo kinesko. Kako bi to teklo u atmosferi tehnološkog sukoba, možemo lako da zamislimo.
Većina analitičara, i to ne samo tehnoloških, slaže se da su mobilni telefoni tek kolateralna šteta, dok se istinski rat vodi zbog toga ko će biti lider u razvoju 5G tehnologije. Trenutno u tome prednjače kineske kompanije Huavej i ZTE, a najbliži takmac im je Samsung. Koji se nekima ukazuje kao mogući „ratni“ profiter.
Teško da će profitera biti ili, makar, teško da će profiti biti veliki. Kako god se ovo između Kine i SAD dalje odvijalo, jasno je da je nepoverenje poraslo do mere da će ubuduće svako razvijati svoja rešenja. To je kao da pravite paralelne auto-puteve umesto da brže završite jedan koji vam je potreban.
Tržište će se smanjiti, podeliti, operativni sistemi će prestati međusobno da komuniciraju, kao i inženjeri koji ih prave, pamet će se trošiti na međusobno špijuniranje ili spoticanje, umesto na razvoj. Politika je probila u poluprovodnike i pitanje je da li ćemo ikada moći da ih očistimo. A u tom poslu neophodna je apsolutna čistoća.
