Praćen televizijskim kamerama predsednik Srbije Aleksandar Vučić hrli na otvaranje svakog kilometra auto-puta, železničke pruge, fabričkog pogona, školskog toaleta. Po tome će biti upamćen kao Aleksandar Sveprisutni.
Ali kada neka tragedija od koje bi i kamen zaplakao potrese srpsko društvo, drži se podalje od poprišta. Klonio se Vučić u maju prošle godine mesta nepojmljivog masovnog ubistva u Ribnikaru ispred koga su Beograđani danima prolivali suze i palili sveće; trebalo mu je tri nedelje da poseti Dubonu i Malo Orašje.
Juče nije seo u helikopter i doleteo do Novog Sada, nije se stvorio pred ruševinama ispod kojih su izvlačili preživele i leševe 14 stradalih ljudi, da bude uz ožalešćene i od bola i neverice skamenjene Novosađene; uz pripadnike spasilačkih službi i lekare.
A tu mu je bilo mesto kao predsedniku Republike koji je, što nije propustio da istakne ni u svom nemuštom, uživo na svim televizijama prenošenom iskazivanju saučešća u petak uveče, izabran direktno, ubedljivom većinom glasova građana Srbije.
Ivica Dačić je odmah otišao do novosadske železničke stanice, tamo su bili i Goran Vesić i Miloš Vučević.
Vučić je morao da ode u Novi Sad
Lako je Vučiću da ide u organizovanu masu instruisanu da mu aplaudira. Trebalo bi da ima hrabrosti da se izloži i ljudima potresenim od bola, sklonim da krivce za tragediju traže u endemskoj korupciji ili promociji nasilja na njemu odanim medijima; da svojim prisutvom pokuša da ih uteši, da pokaže koliko saosaća sa njima.
Aleksandar Vučić jeste političar koji uživa najveće poverenje građana Srbije i zato mu je više od svih drugih juče, tog crnog petka, odmah i bez oklevanja, bilo mesto među ljudima koji su se okupljali da pale sveće i iskažu tugu pred smrtonosmim ruševinama.
Posle masovne smrti u Ribnikaru naknadno je dokazivao svoju empatiju nekakvim snimkom u mrkloj noći kako u školskoj zgradi pali sveću za pokoj duše ubijene dece. Posle se pravdao da zapravo u trenutku kolektivnog bola nije želeo da sebe stavlja u centar pažnje.
Ostaje da se vidi kada će se pojaviti na mestu novosadske tragedije. Kada je bio da ga slave na otvaranju rekonstruisane železničke stanice, osnovni red i funkcija koja mu je poverena nalažu da dođe i pokloni se pred žrtvama pogubnog propusta nekoga kome su radovi bili povereni.
Pitanje hrabrosti
Nije teško razumeti zašto se Vučić klonio Ribnikara i nije se usudio da odmah ode među ožalošćene Novosađane. On se i inače ne usuđuje da se izloži bilo kakvom sponatnom susretu sa građanima kojima je predsednik, a kamoli u situaciji nabijenoj mešavinom emocija u kojoj se patnja i prvobitni šok pretvaraju u ogorčenost.
Prevelika je tu opasnost od zvižduka i pokliča negodovanja koji bi raspršili Vučićevu samospoznaju i medijsku sliku o njemu kao najvoljenijem sinu srpskog naroda koga napadaju samo opozicini plaćenici i Šolakovi novinari po zadatku.
Vidi se obrazac u tome da se Vučić javnosti izlaže samo u brižljivo isplaniranim okolnostima po unapred spremljenom sceniriju. Za nekoga ko neprestano u superlativu govori o sopstvenoj neustrašivosti to izaziva sumnju da se radi o čoveku prilično bojažljivom, ili nekome ko nije u stanju da podnese ništa drugo, do odobravanje i divljenje.
I zaista, ne bi mu bilo lako da sada ode među Novosađane. Ali predsedniku države je u ovom trenutku opšte žalosti mesto među njima.
