Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Praćen televizijskim kamerama predsednik Srbije Aleksandar Vučić hrli na otvaranje svakog kilometra auto-puta, železničke pruge, fabričkog pogona, školskog toaleta. Po tome će biti upamćen kao Aleksandar Sveprisutni.
Ali kada neka tragedija od koje bi i kamen zaplakao potrese srpsko društvo, drži se podalje od poprišta. Klonio se Vučić u maju prošle godine mesta nepojmljivog masovnog ubistva u Ribnikaru ispred koga su Beograđani danima prolivali suze i palili sveće; trebalo mu je tri nedelje da poseti Dubonu i Malo Orašje.
Juče nije seo u helikopter i doleteo do Novog Sada, nije se stvorio pred ruševinama ispod kojih su izvlačili preživele i leševe 14 stradalih ljudi, da bude uz ožalešćene i od bola i neverice skamenjene Novosađene; uz pripadnike spasilačkih službi i lekare.
A tu mu je bilo mesto kao predsedniku Republike koji je, što nije propustio da istakne ni u svom nemuštom, uživo na svim televizijama prenošenom iskazivanju saučešća u petak uveče, izabran direktno, ubedljivom većinom glasova građana Srbije.
Ivica Dačić je odmah otišao do novosadske železničke stanice, tamo su bili i Goran Vesić i Miloš Vučević.
Vučić je morao da ode u Novi Sad
Lako je Vučiću da ide u organizovanu masu instruisanu da mu aplaudira. Trebalo bi da ima hrabrosti da se izloži i ljudima potresenim od bola, sklonim da krivce za tragediju traže u endemskoj korupciji ili promociji nasilja na njemu odanim medijima; da svojim prisutvom pokuša da ih uteši, da pokaže koliko saosaća sa njima.
Aleksandar Vučić jeste političar koji uživa najveće poverenje građana Srbije i zato mu je više od svih drugih juče, tog crnog petka, odmah i bez oklevanja, bilo mesto među ljudima koji su se okupljali da pale sveće i iskažu tugu pred smrtonosmim ruševinama.
Posle masovne smrti u Ribnikaru naknadno je dokazivao svoju empatiju nekakvim snimkom u mrkloj noći kako u školskoj zgradi pali sveću za pokoj duše ubijene dece. Posle se pravdao da zapravo u trenutku kolektivnog bola nije želeo da sebe stavlja u centar pažnje.
Ostaje da se vidi kada će se pojaviti na mestu novosadske tragedije. Kada je bio da ga slave na otvaranju rekonstruisane železničke stanice, osnovni red i funkcija koja mu je poverena nalažu da dođe i pokloni se pred žrtvama pogubnog propusta nekoga kome su radovi bili povereni.
Pitanje hrabrosti
Nije teško razumeti zašto se Vučić klonio Ribnikara i nije se usudio da odmah ode među ožalošćene Novosađane. On se i inače ne usuđuje da se izloži bilo kakvom sponatnom susretu sa građanima kojima je predsednik, a kamoli u situaciji nabijenoj mešavinom emocija u kojoj se patnja i prvobitni šok pretvaraju u ogorčenost.
Prevelika je tu opasnost od zvižduka i pokliča negodovanja koji bi raspršili Vučićevu samospoznaju i medijsku sliku o njemu kao najvoljenijem sinu srpskog naroda koga napadaju samo opozicini plaćenici i Šolakovi novinari po zadatku.
Vidi se obrazac u tome da se Vučić javnosti izlaže samo u brižljivo isplaniranim okolnostima po unapred spremljenom sceniriju. Za nekoga ko neprestano u superlativu govori o sopstvenoj neustrašivosti to izaziva sumnju da se radi o čoveku prilično bojažljivom, ili nekome ko nije u stanju da podnese ništa drugo, do odobravanje i divljenje.
I zaista, ne bi mu bilo lako da sada ode među Novosađane. Ali predsedniku države je u ovom trenutku opšte žalosti mesto među njima.
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
