U pitanju je drugi deo najavljene trilogije, posle zapaženog serijala Meso, koji na veoma realističan način opisuje život u Banjaluci. Potpuno opravdano, autori se nadaju da će njihova produkcijska kuća simboličnog naziva „Bosonoga“ uspeti da namakne sredstva za realizaciju i trećeg dela koji nosi naziv Koža.
Serija Kosti je autorsko delo scenariste, muzičara i glumca Nikole Kolje Pejakovića i reditelja Saše Hajdukovića.
Pomenuta trilogija Meso–Kosti–Koža bavi se posleratnim ambijentom u Banjaluci, u društvu koje još uvek leči ratne rane, gde su se preko noći stvorili tranzicioni bogataši, gde je politika upletena u sve pore društva koje je pogubilo vrednosti, a stranci utiču na istu tu politiku stvarajući dodatni haos. U tom mračnom svetu serija prati dva naizgled paralelna života, izbeglice iz Krajine (glumi ga bravurozni Jovo Maksić) i političara u usponu (glumi ga Ljubiša Savanović) koje spaja isto ime – Kosta. Oko njih su korumpirani političari, mutni stranci, kriminalci i sveštenik Dragan kojeg glumi scenarista Nikola Pejaković.
Banjaluka je, sticajem okolnosti, grad u kojem sam pre ratova završio osnovnu i srednju školu. Imao sam i tu sreću da na odmorima u Osnovnoj školi „Filip Macura“ u dvorištu slušam Koljine gitarske početke.
Njegova celokupna karijera, muzička, glumačka i scenaristička, kao da ga je vodila ka ovom, čini mi se, kapitalnom delu, u koje je utkao ne samo svoje profesionalno iskustvo, već i ličnu i intimnu ispovest. Pokazalo se da je ostvario pravu autorsku simbiozu sa rediteljem, koji je uspeo da slikom prikaže ta mračna stanja duše, u kojima mnogi pronalaze elemente poetike Dostojevskog.
Iako rat nije direktno prikazan, Banjaluka od jednog idiličnog i lepog grada, što objektivno jeste, u ovoj priči otkriva najmračnije tajne iz dubine ljudske duše. Valjda je zato vodič kroz ovaj pakao lik koji je sveštenik, Dragan, a koji po svojoj suštini mora da prezre greh, ali nađe razumevanje i ljubav za grešnike.
Ova serija nije bila laka za gledanje, baš kao ni Meso, ali je taj gotovo psihoterapijski uvid očigledno delovao na publiku i imao katarzični efekat.
Upravo zbog toga, serija Kosti ne može se svrstati u aktuelnu produkciju TV serija koje se bave fenomenom organizovanog kriminala na Balkanu. Ona nije akcioni triler poput Južnog vetra, dramski nabijena Grupa ili već najavljeni Klan, koji opisuje razvojni put naših mafijaša. U seriji Kosti najstrašniji efekat ima to lomljenje ljudi u olovnim vremenima, kada se junaci bore da ostanu izvan sveta pomerenih moralnih vrednosti. Taj svet im simbolično lomi kosti, ako se ne saviju i poklone tom gotovo paganskom kultu moći koji simbolišu novac i politika. Naravno, svi akteri su kao u dobroj drami u velikoj meri „načeti“ u toj borbi, koja nema mnogo izgleda za uspeh, ali je njihova snaga u tome što ne žele da odustanu. Jedan Kosta je tako potpuno van društva, apatrid iz Krajine, bez dokumenata, para, doma, bez sna, sa strašnim traumama, dok drugi Kosta naivno veruje da će ukoliko se bude pridržavao pravila igre, uspeti da ostane moralan unutar korumpiranog političkog sistema. Bez greha nije ni otac Dragan, koji osim što sluša tuđu muku, prolazi kroz ličnu i porodičnu golgotu koja uništava čoveka i porodicu, a to je droga, takođe deo tranzicione realnosti ne samo Banjaluke već ovih prostora.
Seriju vam neću prepričavati, to je poslednje što želim, ali vam savetujem da je obavezno pogledate ako to niste učinili. Za mene ona daje odgovor na još jedno važno pitanje, a to je pitanje identiteta ljudi koji danas žive u Banjaluci i Republici Srpskoj. Ne znam da li je to bila namera autora, ali su na najkreativniji način uspeli da razbiju predrasude o „Republici Šumskoj“ ili nekakvoj braći sa periferije koja kaskaju za maticom. Ova trilogija pokazuje da u Banjaluci postoji kreativni potencijal, da se realizuje vrhunski umetnički projekat koji po pitanju tema, njihove dramaturške i rediteljske obrade, kao i glumačke izvedbe stoji u vrhu regionalne produkcije. Naravno, ne smemo zaboraviti doprinos glumačkih velikana (Dragana Mićanovića, Borisa Isakovića, Nikole Rakočevića, Marine Vodeničar, Aleksandra Đurice i drugih), uz ozbiljnu pohvalu što njihov „banjalučki“ zvuči autentično, a ne kao karikatura. Svaka čast.
Priče iz Banjaluke mogu biti univerzalno prepoznate bilo gde u regionu, uz specifičnost lokalnog kolorita, jer Kolja je uspeo (u tome je zaista majstor) da kroz dijaloge bukvalno prepiše duh vremena i sredine, koji će neki nazvati bosanskim, kada to ne bi danas imalo političku konotaciju. Ta iskrenost i neposrednost običnog sveta, koju su zvali glupošću kada nas ne vole, uz eksplozivne emocije koje su stvarale ogromnu mržnju i stalnu upitanost ko smo zapravo mi. Kolja je kroz Kosti pokazao da smo u tim najdubljim i najmračnijim slojevima duše zapravo isti, samo to otkrivamo težim putem.
