Kako policija misli da joj pomognemo oko ukradenih Koštuničinih službenih kola? Nekome nestane kuče ili papagaj, pa u novinama bude više podataka! Kad god iz neke ustanove pobegne pitomac za koga je bolje da bude pod nadzorom, uvek piše u kakvom je džemperu viđen poslednji put, sad je šef države ostao bez podvoza, a piše samo da je ukraden audi A-6, u toj i toj ulici, od građana kao da se taji sve što bi moglo pomoći istrazi. Zašto policija ne izda ljudsku poternicu? Limuzina je državnički crna, originalne tablice (koje su lopovi po svoj prilici uveliko zamenili) imale su taj i taj broj, broj šasije je taj i taj: lopove koji bi kola pokušali da prefarbaju mogao bi da prijavi savesni limar, mogao bi carinik, radnik na naplatnoj rampi… Napokon, zašto policija nije raspisala novčanu nagradu, zašto se unapred odriče pomoći onih koji Koštunicu ne vole?
Bez naše pomoći mislim da policija nema nikakve šanse. Nije mogla da uđe u trag Čedi Jovanoviću koga je uzmrzelo da svedoči protiv Marije Milošević. Meni se čini da Čedu viđam svuda, i po Skupštini i na televiziji, ali lulu uvek nađe onak koji ne puši, za policiju g. Jovanović je missing person, policija za njim takoreći intenzivno traga, nadležni obećavaju da će mu stati za vrat i privesti ga pre nego što šenluk „male Marije“ (Ž. Igić) zakonski zastari…
Ima dabome i crnjih stvari nego što su krađa kola i pucnjava u vlastitoj avliji: nakon serije ubistava koja su obavili profesionalci (za kojima se dabome traga) naišao je talas ubistava u izvedbi regularnog pučanstva, dakle amatera i nadriubica, građana koji u svojoj neukosti umeju da pogode i bebu u kolicima – potonje budi nostalgiju za majstorima koji su poslove obavljali s dostojnom usredsređenošću, čisto, ako tako može da se kaže. U listu svirepih ubica upisao se i jedanaestogodišnji prosjak iz Budve: kamenom je rascopao lobanju svom četvorogodišnjem rođaku koji je odbio da prosi za njega, čist poslovni obračun, nothing personal! Lik iz okoline Kruševca osigura život sinu u Švajcarskoj, sa drugim sinom dođe u Srbiju, prekopa jedno dvadeset grobova tražeći zgodan leš za prikazati veštaku osiguravajućeg zavoda, iskopine jedna gora od druge, nijedna ne odgovara nameni, otac i sin siti krampa, baterlampe i bajatih mrtvaca, ošacuju rođaka sličnog osiguraniku, ubiju ga i spale leš… Svaka čast, rekao bi Embrouz Birs kad bi ovo čuo!
Onaj ko je bio u prilici da otvori i otera Koštuničin auto mogao je i da podmetne eksploziv pa da predsednik ode preko reda bogu na istinu, dakle, sve se još i lepo završilo; kad se šef poslaničkog kluba ne obazire na banalnu sudsku ujdurmu (mala Marija uostalom nije imala nijedan pogodak), i to je simpatično, ali, nije li se sa anarhijom u poslednje vreme malo prekardašilo? Možda je nogu povukao Tito rekavši da ne priznaje buržoaski sud? Sloba ne priznaje Haški sud, Vukašin Jokanović, član zloglasne SIK-e, ne odaziva se na poziv opštinskog suda, ergo, ne priznaje taj sud… Ne. Ovo već traži numeraciju.
1. Opštine ne priznaju i ne sprovode odluke Komisije za preimenovanja ulica, predsednica Velmar-Janković daje ostavku, kao i Acović koji će svoj život u celini i celosti posvetiti Krunskom savetu (poslednje dve reči pišem u stojećem stavu).
2. Direkcija JUL-a ne priznaje volju bivšeg druga Nenada Đorđevića i neće da se iseli iz Nenadove vile u ulici takođe levičara Đure Đakovića!
3. Nenad Đorđević ne priznaje odluke budvanske opštine i odbija da se na njegovom placu aktivira 30 kg opštinskog dinamita.
4. Predsednik Koštunica sam samcijat smenjuje generala Pavkovića, po sistemu „ja te branio, ja te saranio“.
5. General Pavković ne haje za ukaz vrhunskog komandanta Koštunice, saziva (Nebojša) generalski samit i najavljuje dalji otpor koji će u prvo vreme ići preko saveznog parlamenta, a ako i tu štogod zapne, bumo videli…
6. Većina televizijskih stanica diskriminiše SPO (neće da razgovara o reklamiranju Vidovdanskog sabora).
7. Mirko Marjanović ne priznaje izvod iz švajcarske banke, ne priznaje glavnicu ni kamate koje mu se pripisuju.
8. Veselin Šljivančanin ne zarezuje zakon koji smo, na jedvite doduše jade, doneli o saradnji s Tribunalom.
9. Proizvođači malina ne priznaju Zakon o javnom saobraćaju, blokiraju puteve i pruge, sklone se tek kad im premijer obeća kredit.
10. Crvene beretke na svoju ruku organizuju svečani defile s kompletnim naoružanjem, blokiraju saobraćaj, predstavljaju se kao sila nad kojom država nema kontrolu (što ne znači nužno da se lažno predstavljaju), vrate se u Kulu onda kad sami procene da je bilo dosta.
11. Nesuđeni reformator SPS-a akademik Marković ne priznaje volju članstva, on bi da se članstvo povinuje onome što je u „radnom predsedništvu“ prethodno i blagovremeno dogovoreno. Kad partijske mase (možda doduše zavedene ili čak potplaćene?) počnu da skandiraju „Bane, Bane“, drug Pilja se uvredi i ode.
12. Budući (nadam se večiti) kandidat za predsednika Srbije Velja Ilić ne priznaje ustav koji građane smatra ravnopravnim makar neki bili i nesrpske provenijencije.
13. Predsednik Koštunica odnedavno osporava pa i omalovažava Ustav samo zato što je najviši pravni akt donesen za vreme Miloševića; osvedočeni i proslavljeni legalista priznaje, međutim, zakone koji iz Ustava proizilaze.
14. Ministar pravde Batić u svojstvu vođe DHSS-a nudi prolaznicima da potpišu peticiju protiv unije sa Crnom Gorom, potkopava ono što je državni vrh odlučio! Unija je doduše smišljana pod visokim pokroviteljstvom našeg dojučerašnjeg dušmanina i agresora Solane.
To be continued
