Nebrano grožđe

Nema granica svireposti, imperijalističkoj podlosti i nitkovluku Novog svetskog poretka: podozrevam da je ceo onaj rusvaj i vrlivoj oko hapšenja Slobodana Miloševića zapravo upriličen samo zato da obesmisli i de facto onemogući održavanje Velikog Narodnog Zbora u znak otpora i prkosa plutokratskom agresoru koji se – zbor, ne agresor – imao održati na Brankovom mostu 2. aprila o.g. u 19 časova, a u organizaciji JUL-a; tom bi prilikom notorni „mostobranitelji“ evocirali uspomene na svoje herojsko podvižništvo, uz prigodnu rodoljubivu reč odlikovanih pesnika (Slobodan Rakitić? Dobrica Erić?) u interpretaciji naprednih dramskih umetnika (Ivana Mihić? Ivana Žigon?). Belosvetski dušmani, međutim, uzaptiše čoveka koji je bio simbol, ovaploćenje i personifikacija Otpora (bez pesnice) nasrtaju globalne buržoazije na jedno od retkih preživelih ostrva progresivne misli i prakse, tako da su se preostali, neopisivo živopisni simpatizeri JUL-a, SPS-a i društva morali okupljati tužnijim povodom i na drugoj, suvozemnijoj i šumovitijoj lokaciji. Propade, dakle, fešta koju bi svojim prisustvom možda uveličao i sam aktuelni predsednik države Vojislav Koštunica… Otkud, bre, Koštunica?! Pa, lepo: organizator je g. predsednika lično pozvao da se okupi na mostu sa ostalima, jerbo „JUL nije zaboravio Vaše stavove i stavove DSS-a koji su osuđivali zločinačko ubijanje nedužne dece, pripadnika snaga odbrane zemlje (…). Zbog toga, i zbog činjenice da i danas, na odgovornoj državnoj dužnosti, govorite istim jezikom i što se na principijelan način zalažete za očuvanje dostojanstva i integriteta naše zemlje, pozivamo Vas…“ etc. Da sam sklon teorijama zavere, pomislio bih kako je upravo sam Koštunica, sve se kao snebivajući i očima kolutajući od legalističke nelagode, zapravo iza kulisa organizovao Miloševićevo hapšenje, opravdano očekujući da će onda mostobranitelji odustati od okupljanja, lišivši ga tako patriotske neprijatnosti da ih odbije, ili još veće političke neprijatnosti da im se odazove… Na taj je način g. predsednik na vreme, preventivno, akcijom državnih organa bezbedno izvađen iz Nebranog Grožđa, a nama je preostalo samo da nagađamo šta bi se – u toj „alternativnoj“, nedogođenoj istoriji – zbilo. Lično sam sklon verovanju da ne bi imao srca da odbije da udeli nešto svoje ceremonijalne pažnje i skupu ulevo naherenih građana koji su, kao, svojim telima čuvali beogradske mostove od Mrskog Agresora.

Ne mogu da izdržim da ovde ne napravim malu digresiju, i otkrijem vam, ekskluzivno – senzacionalno & skandalozno – Strašnu Tajnu da nikakvih mostobranitelja onomad nije ni bilo, osim za TV dnevnik. Bar polovinu od tih 78 večeri i noći pod čovekoljubivim bombama vraćao sam se kući, u Zemun, duboko u vremenskoj zoni šizele, i stojim Vam dobar da je Brankov most bio apsolutno čedan i nenaseljen! Vraćao bih se obično tzv. poslednjim noćnim autobusom koji je s Trga republike polazio u 22.10; vozač glomazne i brektave „Ikarbusove“ šklopocije sa znakom coca-cole (!!!), obično bi pred mostom ugasio svetla u vozilu i tako opalio po gasu, zateturavši ceo autobus, da su se odvažni ili nevoljni putnici više bojali da ćemo se strovaliti u reku nego da će nas razvaliti neki nadobudni humanitarac odozgo. Par puta prođoh po tmici i tmuši i Gazelom i Starim mostom, s istim rezultatom: od Stražara ni mukajet. Kad okasnim na autobus ili se negde zamajem do sitnijih sati, što nije bivalo retko, nahvatao bih nekog dovoljno ludog taksistu koji bi, sve krsteć’ se, zaždio na Drugu Stranu; tada sam još pažljivije gledao: most je bio nenaseljeniji od Meseca. Sve drugo je, brothers & sisters, samo petparačka propaganda. A pravi heroji odbrane mostova, ako ćemo tako, bili su, recimo, onaj vozač i brkati kondukter iz GSB-ovog coca–cola autobusa, i ostali normalni ljudi koji su, da prostite, prosto radili svoj posao, rizikujući da nizašta izgube glavu, onako uklješteni između Donjih i Gornjih Kretena.

No, vratimo se g. predsedniku i njegovom nesuđenom Društvu S Mosta; ono što želim da kažem – a sve mi nešto neprijatno, pa odlažem – jeste kako ovaj naizgled bizaran poziv zapravo nikoga nije naročito iznenadio; naprotiv, bio je to tek završni, prigodno svečani čin u višemesečnom procesu simboličkog prihvatanja Vojislava Koštunice, njegovo ritualno inkorporiranje u posvećeni krug Dobrih Momaka (koji su se nepažnjom obreli u Lošem Društvu) koji su, doduše, ideološki malo zastranili, ali su ipak zaslužili patriotski sertifikat, dakle, ipak su „naši“, samim tim što se napadno trude da dokažu kako nisu „njihovi“ (pri čemu to „oni drugi“ znači onaj mračni, mistični, zastrašujući, onostrani entitet zvan inostranstvo; a odavno je dokazano da je Srbija okružena inostranstvom sa sve četiri strane! Srbija je tako mala, a Inostranstvo je tako, uh, veliko! I svugde ga ima, osim ovde! Pa ti onda ne budi paranoičan)!

Koštunica je, dakle, u simboličkom poretku i imaginaciji ostataka Starih Struktura ona „svetla“, odnosno „manje tamna“ Tačka Kontinuiteta, i zato je u njihovoj retorici tretiran neuporedivo blaže od ostalih DOS-ovaca, sve samih grozomornih kreatura NS poretka; za njega, eto, ima šanse. S jedne strane, to o Koštunici ne govori baš dobro, bar ne s mog stanovišta. No, poenta ove priče nije u tome da se kaže nešto „protiv Koštunice“; hoću, zapravo, da kažem kako je legendarna glupost ostataka ancien regimea zašla u terminalnu fazu: upravo je Koštunica, a ne Đinđić, Korać, Čanak ili neki Pančić, onaj ko će im doći glave i razbucati ostatke njihovih struktura, jer samo je on „prijemčiv“ za njihove dojučerašnje glasače. I zato će ih sahraniti duboko, veoma duboko; sad, kada je i Sloba Nazionale u zatvoru – čemu se upravo lukavi Koštunica Dečjeg Lica morao potajice najviše obradovati – oni više nemaju kome da idu u naručje nego njemu, Voji Srbinu. Drugi Voja, Vojvoda Šešelj je pametniji, pa je ovoga svestan, i zato napada Koštunicu na pasja preskakala. Kasno je, međutim, za sve. Kad ponovo otopli, eto Voje na mostu! Ivane, spremajte recitaciju!