Ako ste u nedoumici da li je baš Nataša Kandić zaslužila aktuelnu „nominaciju“ za Nobelovu nagradu za mir, obratite pažnju na to kome je sve ova vest podigla pritisak i naterala ga da javno prosikće ili propišti. Nema te barabe koja se nije prosvjedno oglasila, sav se polusvet i nataloženi nuklearni otpad poslednjih četvrt veka naše nevesele istorije nakarikao u zgražavanju i osudi, svi vučelići i vučićevići su širom otvorili svoje impresivne kanalizacione kapacitete za slobodan prosip fekalnih materija po „kandidatkinji“, ali i – što je mnogo važnije – svemu onome što ona simbolizuje.
Ukratko, oni koji su Natašu K. predložili za ovo priznanje možda ni sami ne znaju tačno koliko su duboko pogodili; ako ipak znaju, utoliko bolje. Kako god, mi znamo što znamo (znamo mi nas, jebo ti nas, što bi rekao Branko Ćopić), i to je možda sasvim dovoljno. Hoće li ona stvarno dobiti tu nagradu, drugo je pitanje; bilo bi sjajno da se to dogodi, no već je i sama vest o nominaciji postigla nemali efekat, na čemu predlagačima treba biti zahvalan, đe čuli i đe ne čuli.
Ako pitate ovog kolumnistu šta bi on najvoleo, reći će vam ovako: bilo bi to odlično, a još odličnije bi bilo kada bi N. K. tu nagradu podelila s još po jednom osobom iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, dakle, s po jednom tamošnjom „natašom kandić“ (a ima ih i te kako, nije da ih nema, znam ih poimenično…). Na taj bi način, simbolički veoma snažan i dalekosežan, bila minirana, ako ne i u paramparčad raznesena „revizionistička“ interpretacija istorije postjugoslovenskih ratova, ali i onoga što se dešavalo u pozadini, dakle, neverovatna i tužna istorija stvaranja malih, odvratnih, prgavih i fašistoidnih nacionalističkih državica kojima je svakovrsna diskriminacija ljudskih bića po kriterijumu tzv. etničke pripadnosti bila i ostala temelj, sama suština njihovog osnivačkog narativa.
Ako pogledamo ko je na vest o predlaganju NK za mirovnog Nobela najviše ciknuo i ko se najdalje džilitnuo, uočićemo razne profesionalne plivače u šešeljotini (latinski naziv za toksičnu splačinu nastalu dugotrajnim mešanjem svih najgorih ljudskih svojstava), kojekakve obraze, dikobraze, dverove, naške, vaške, zavetnike i tome slično. Ali, neka vas ta plitka larma ne zavara: nisu bitni Zavetnici, bitni su savetnici… A potonji nisu živopisni likovi sa margine i bizarni retardi iz parapolitičkog podzemlja, nego su sive eminencije establišmenta, ljudi koji vladaju ovom zemljom. I koji su, uostalom, ovom zemljom vladali i u ona vremena kada smo svi prvi put čuli za Natašu Kandić, Sonju Biserko i ostale koji su za nas i umesto nas obavljali „prljav“ posao raščišćavanja nacionalne savesti.
Pa dobro, ali zašto baš one? Pitanje je u osnovi pogrešno. Šta, da nije možda hteo neko drugi to da radi, pa su ga one sprečile, izgurale ga, nametnule se? Neće biti. To što su radile malobrojne osobe poput Kandićeve, i njihove organizacije, nije htela da radi ni država, ni najveći deo opozicije, ni dobra većina medija – zapravo, skoro pa niko. A neko je to morao da uradi. Bez ljudi kao što su Nataša Kandić i njeni pandani, ovaj bi deo sveta bio još turobniji nego što već jeste. Da, oni i one nisu mogle da spreče i zaustave zlo – sme li im iko, i s kojim pravom i s kojim mandatom, predbacivati to? – ali su se makar pobrinule da se o njemu što bolje i iscrpnije svedoči, i da se što manje baraba provuče nekažnjeno. Ako vam je to malo, šta vam je uopšte dovoljno? I kad ste, gde i kako vi učinili to „dovoljno“? Recite, pa da vas nominujemo…
Nego, da ne ostanem dužan priču o savetnicima. Najmanji je problem što se razgalamljena fukara ovoliko uzbihozorila na samu mogućnost da bi neko kao Nataša K. mogao dobiti priznanje ovako zvučnog imena. To je – pljuvanje uvis – jedini posao i jedini smisao fukare, i u mnogo pristojnijim društvima od ovog. Pravi je problem što iza tog površinskog sloja neartikulisane dreke vodozemaca koji povremeno izrone iz ustajale šešeljotine, ne bi li se oglasili, stoji utišana, neizgovorena ili tek kroz zube proceđena, ali mnogo važnija nelagoda establišmenta. Pa dobro, ali zašto bi njima smetala neka Nataša Kandić? Šta ih se to tiče, ona im bar nije konkurent za vlast i mast? Tačno, ali… Ovo više nije 2012. ili 2013, ono otužno vreme kada su i mnogi inače pametni ljudi bili tragično zabudalesali, pa pomislili da bi nekadašnje ukoljice mogle postati normalan i pristojan svet, samo ako im se pruži šansa; čak su i same ukoljice, ko zna, možda u nekom trenutku došle u iskušenje da pokušaju s tim. Ali, iluzija je trajala kratko, barabe su se – ne bez aktivne i pasivne pomoći nekada najboljeg dela ovog društva, što je tragedija posebne vrste – vratile na vlast i ubrzo se na njoj tako razgaćile, raskomotile i raspištoljile da su im se vratili svi stari refleksi, običaji, nagoni, retorika, metode. U međuvremenu su pali svi tabui, „rehabilitovani“ su svi likovi i ideologije devedesetih, sve su biografije proprane i zavladala je novo-stara nevinost svih onih s rukama krvavim do lakata. Devedesete su same ispisale sopstvenu istoriju, a na nama je da u nju poverujemo. Taj proces je doveden gotovo do zaokruženja. I baš tada, gle, neko bi da „zanobeluje“ Natašu Kandić, a s njom i da simbolički poništi i obesmisli ceo „revizionistički“ napor, a njegove zagovornike vrati kući, tamo gde ih memla davi. A krenulo je tako dobro, sećate se, osvanuo je onomad čak i predlog da Nobela dobiju Dačić i Tači!
