Svet je prošle nedelje potresla vest o napadima na muslimane na Novom Zelandu. Ono što možemo da naučimo od premijerke ove male i mirne zemlje gde je beli rasista u jednom danu pobio i ranio stotinu ljudi jeste kako se treba ponašati u teškim momentima. Ona je zamolila da se u medijima ne pojavljuju slike i snimci masakra nad muslimanima, u nastupima je najavila mere kojima će pooštriti kontrolu prodaje vatrenog oružja, muslimanima se pridružila u molitvi, pored sebe uvek ima prevodioca na znakovni jezik i konačno – odbila je da pomene ime zločinca jer ne želi da se njegovo ime pamti. Pamtiti treba imena žrtava. Pozivala je na razum i smirivanje strasti zbog mogućih odmazdi.
Ne pravi kampanju od tragedije.
A kod nas?
„VODITE NAS GDE SE EMITUJE DNEVNIK“
U Srbiji ima pet televizija sa nacionalnom frekvencijom i na desetine što regionalnih, što kablovskih kanala. Ipak, kada su posle višemesečnih protesta „1 od 5 miliona“ neki od demonstranata ušli u zgradu RTS-a, cela Srbija je za dlaku ostala u potpunom medijskom mraku. Slike i video-snimke sa mesta događaja možda ste mogli da gledate na društvenim mrežama, ali to svakako nije ni izdaleka dovoljno niti objektivno. Jedine televizije koje su imale sliku sa lica mesta u subotu bile su N1, Al Džazira Balkans i šabačka televizija. Ovako kratki spisak se za većinu gledalaca ipak sveo na N1 i Al Džaziru Balkans, gde je postojao kontinuirani program koji je pratio dramatičan sled događaja.
Danas možemo potpuno objektivno reći da je upad u RTS stvorio novi raspored političkih snaga u opoziciji, iz nekoliko razloga. Po svoj prilici, on nije bio pripremljen, već se desio spontano. Političari koji danas osuđuju ovaj čin zaboravili su da su ne tako davno, pred istim tim RTS-om držali identične demonstracije sa gotovo identičnim zahtevima. Na snimcima iz 2011. videćete Nebojšu Stefanovića, tada Nebojšu iz Beograda kako sa žardinjere ponavlja iste reči koje je u subotu izgovorio Boško Obradović. Dakle, manimo se licemerja, RTS nikada nije valjao opoziciji u Srbiji. Međutim, upadom na RTS Savez za Srbiju našao se u nebranom grožđu, jer se ta nepredviđena situacija morala rešiti, a u takvim situacijama se kao najglasniji ili najagilniji pokazao Boško Obradović. On je postao novo lice na čelu protesta, čime je, plašim se, izgubljen deo identiteta koji su činili građani različitih političkih preferencija, sa distancom od političkih stranaka, bilo vlasti ili opozicije. Uguravši se u RTS, opozicione stranke su se probile i na čelo demonstracija, mada ni danas ne deluje kao da znaju šta će biti sledeći korak ili koraci.
Zahvaljujući televizijama N1 i Al Džazira, mi smo imali priliku da uživo gledamo šta se dešava oko RTS-a i unutar njega, uz izjave aktera, tako da se osim gužve, koškanja, guranja, jednog prsnutog stakla – nije moglo videti veće nasilje, već pre velika konfuzija. Ovom prilikom, odao bih priznanje kolegi Zoranu Stanojeviću na pribranosti, jer se našao u potencijalno opasnoj situaciji i uspeo delom da smiri strasti.
Kada je Boško Obradović u jurnjavi hodnicima RTS stigao do „deska“, izgovorena je istorijska rečenica: „Vodite nas gde se emituje Dnevnik!“ Moram priznati da kako odmiče vreme, ovo postaje slogan koji govori o pogrešnoj percepciji televizije. Prvo, Boško je to izgovorio, a bio je pred kamerama N1, a zatim mi je naivna ideja da će pojavljivanjem na dva minuta u Dnevniku Boško Obradović ili bilo koji od opozicionih političara skinuti medijsku mrenu sa očiju gledalaca u Srbiji. Nažalost, takav medijski preokret je bio moguć samo u Rumuniji ili drugim zemljama Istočnog bloka tokom rušenja komunizma.
Međutim, ovaj incident nikako ne može da se koristi za aboliranje RTS-a za neprofesionalno izveštavanje o nezadovoljstvu građana u 100 opština u Srbiji koji mesecima šetaju bez bilo kakvog incidenta. Rukovodstvo RTS, a takođe i političari na vlasti ponavljaju floskulu o nasilju kroz razbijeno staklo u predvorju ili kroz motorne testere iako je ona deo performansa demonstranata zajedno sa „belim fantomkama“. Bilo je tako i sa plastičnom maketom vešala, koja je izazvala višednevnu medijsku kampanju u režimskim medijima.
„NAŠI I NJIHOVI“
Naravno da upadanje u prostorije bilo kog medija nije prihvatljivo, ali su munjevite kazne od 30 dana za 18 učesnika protesta u RTS-u i sutradan oko Predsedništva Srbije potpuno sulude. Zato je za mene najdirljiviji deo svih protesta ove nedelje upravo onaj ispred MUP-a u 29. novembra (izvinjavam se, al mi ga tako zovemo još od 9. marta) kojim su učenici Filološke gimnazije tražili slobodu za svog druga koji je uhapšen i osuđen usred školske godine. Ta deca su već najavila da će, ukoliko ih ne poslušaju, pozvati ostale srednjoškolce da im se pridruže, a onda niko ne bi mogao da zaustavi decu. Ja bih, kao otac dva srednjoškolca, morao da podržim ovaj vid solidarnosti.
Iskreno se nadam da su ljudi u RTS-u shvatili poruku, pri čemu ne mislim na pretnje i pokušaj da Boško vodi Dnevnik (samo da mu pokažu gde), već na potrebu da javni servis mora da izveštava o svim delovima domaćeg političkog spektra. Staklo će biti lako zamenjeno, ali će biti mnogo teže odupreti se pritisku Vučića da se objektivno izveštava. On je već iskoristio priliku da prebrojava „naše i njihove“ novinare i urednike, a posebno mu je bilo neshvatljivo da Borko Stefanović, recimo, ima primedbe na rad RTS gde radi Olivera Kovačević. U Vučićevom medijskom svetu svi pevaju horski – poslušajte Pink, RTS, Happy, Prvu i konačno O2.
Tokom ovih dramatičnih događaja, N1 je bio izložen novom talasu pretnji, a političari su se utrkivali kako bi živi program nazvali huškačkim ili rušilačkim.
Istina je sasvim drugačija.
Na početku, siguran sam da bi nivo nasilja tokom događaja u zgradi RTS-a sigurno bio veći, odnosno, svojim prenosom N1 je uspeo da ispuni najvažniju ulogu medija. Kamere su, praktično, bile jedina brana eskalaciji nasilja sa obe strane. Čak je i premijerka, koja je najvatrenije penila o N1, konačno priznala da se informisala putem te iste N1 televizije. Super je što su je podržavali na Pinku u svom medijskom ratnom veću, ili iz sata u sat penili sa O2 presecima: de fakto, jedino su N1 i Al Džazira profesionalno radili novinarski posao. Ne pljujte, dakle, u bunar gde ste vodu pili i na ekran u koji ste svi gledali.
Reporteri tokom prenosa nisu podlegli pritisku da postanu deo demonstranata niti medijskog servisa opozicije. Nisu podizali tenziju neproverenim informacijama, glasinama ili porukama sa telefona. A upravo je to bio glavni fazon sa Pinka. U stilu – evo, poslo mi ortak fotku, je l’ može kamera da zumira moj mobilni, eeej, to je televizija! Na drugoj strani, koliko god je bilo teško i neprijatno kolegama sa RTS-a kada su im demonstranti upali u redakciju, zamislite kako je bilo kolegama sa N1 koji su prenosili vesti o tome kako se sprema akcija policije ili dok su snimali žandarme kako izbacuju ljude iz zgrade. Objektivno, oni su bili u neuporedivo težoj situaciji, ali se prenos nije prekidao čak i kada je evidentno bilo veoma napeto.
Tokom noći, N1 je preneo sve relevantne informacije, od obraćanja ministra Stefanovića (sada ne sa žardinjere ispred RTS-a, već na konferenciji za štampu), preko direktora RTS-a Bujoševića. Tako je bilo i tokom demonstracija oko zgrade Predsedništva.
Objektivnost se videla još po jednom detalju – a on je konferencija za štampu SZS-a u ponedeljak – kada se iz izveštaja N1 videlo da opozicija nema jasnu ideju o sledećim koracima. Verovatno ni Đilasu, ni Stefanoviću ni Jeremiću nije baš bilo prijatno, ali, gospodo, takav je bio utisak posle obraćanja.
Ova epizoda sa protesta pokazala je stvarni odnos snaga i kontrole nad medijima u Srbiji. Režim gotovo potpuno kontroliše medijsku sliku u Srbiji.
Žrtva su svi novinari koji su sprečeni da profesionalno rade svoj posao, a za to u ovom trenutku uslove imate samo na dve kablovske televizije regionalnog karaktera. Novinari su u Srbiji, a pre svih kolege sa javnog servisa RTS-a, taoci političara. Opozicije samo jednu noć, a vlasti neprestano…
