Srpska posla i božji odgovor: Vidite to sami
Šta se dogodilo na uglu ulica Birčaninove i Svetozara Markovića u Beogradu, u danu Parade ponosa, pre, u trenutku i, posebno, posle prebijanja Andreja Vučića, premijerovog brata, i brata Siniše Malog, gradonačelnika Beograda, samo Bog zna. Međutim, do zaključenja ovog izdanja „Vremena“, Bog nam se nije javio da odgovori na tri pitanja koja smo mu postavili:
Prvo, ko je koga tu isprovocirao, drugo, koliko snimaka i usmenih verzija tog događaja postoji i, treće, dragi Bože, kome da verujemo?
Kolegijum „Vremena“ uputio je dopis Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije od javnog značaja, i on nam je obećao da će u zakonskom roku da pita Boga, pa ako ovaj ne odgovori ima da ga tuži, pa nek se Bog posle češe tamo gde je najtanji.
„Braćo i sestre“, pretpostavljam da će Bog da napiše, ako ikad odgovori Šabiću, „i ja lutam u magli. Vi, Srbi, mnogo ste zajebani; tu se ne zna ko koga blati, mlati i ko kome klati, ali proverite da nije Miroslav Mišković i to organizovao kao što je, čitam iz vaših novina, platio advokate da štrajkuju, hteo da usmrti guvernerku infarktom, a sve zbog neke banke ili para s Kipra, upravlja moćnom silom kao što je Vreme i, štajaznam, šta sve još, ali ako nešto škripi, optužite njega i svi će reći – to je reč Božja.“
Drugo, porodica je osnov društva, odnosno društvo je proširena porodica – to Bog parafrazira bezbožnog Engelsa – pa vi vidite šta ćete s tim. Veber to nije osporavao zbog racionalnosti, protestantske potke budućeg liberalnog kapitalizma, ali vidim da ste spremni da pravite razliku između toga da je troje dece izgorelo u požaru gotovo u centru vaše Sodome i činjenice da je troje Cigančića izgorelo u toj Gomori, dok su jerihonske trube svirale „Marš na Drinu“. Nisu sve porodice iste, što bi rekao Tolstoj, ali ova vaša, povodom koje me pitate, slabo liči na one dosadne, a ja nemam, kaže Bog, vremena da se zamajavam specifičnim slučajevima.
Upozorenje i razrešenje: Ne diraj moj dom, anđele
Tako je, sad kažem ja, sa porodicom Aleksandra Vučića. Ima tome dve i kusur godina, ovaj je tek bio imenovan za PPV–a, kad smo se u studiju „Prve srpske“ u emisiji „Stav Srbije“ susreli s njim Manjo Vukotić, moja malenkost i beše li, ne sećam se, neko treći. Pre ulaska u studio kod Dragana Bujoševića Vučić nam je rekao da pitamo i govorimo šta hoćemo, ali da mu porodicu ne diramo. Bio sam u čudu. Pretpostavljam i Manjo da je bio. I nikad se ne bih setio ovoga da se nedugo zatim porodica premijera nije, vrlo malo mojom krivicom, našla u centru par ozbiljnih društvenih turbulencija.
Tačno je da sam u poslednjem prošlogodišnjem „Utisku nedelje“ postavio pitanje o tome zašto svi ćute o njegovoj ženidbi i jedini rezultat mog pitanja tabloidima koji žive na sisi dojava, i oba para Stanijinih, jeste duhovita opaska, puna likovanja, seljaka s Kalenićeve pijace koji iznad gomile krompira drži uramljenu Šešeljevu sliku: „Nema te nešto više na televiziji!“
Posle se nisam mešao u tu porodičnu temu. Ali, ona se, ta tema, mešala u našu politiku. To je toliko normalno da nema mesta čuđenju. Svaka vest iz intime najjačeg čoveka u Srbiji, kao i svuda u svetu, vest je od prvorazrednog značaja jer ona može da definiše i obrasce njegovih postupaka. Izloženost javnom mnjenju usud je koji političari moraju da plate i tu nema razlike između, recimo, Sarkozija i Vučića.
To je usud koji ga prati čak i u patrijarhalnom društvu kakvo je naše, spremnom da formalno porodične vrednosti podigne do nivoa društvenog i javnomnjenjskog tabua, ali, u principu, i u detalju, golicljivog na teme „šta se događa moćnima“.
Prvo, tužno, bila je vest puna pijeteta da je Vučić u drugom braku izgubio dete. Onda je došla priča o sinu koji je imao neki incident na jednom od beogradskih splavova, što je, navodno, bio osnov moguće ucene Aleksandra Vučića od određenih elemenata narodne bezbednosti, zbog čega umalo da podnese ostavku i sa jasnim obećanjem da će se stvar rasvetliti do kraja – od čega, kako svi znamo, nije bilo ništa.
Onda je u trenutku nadahnuća izazvanog sopstvenim samopožrtvovanjem za naciju i posebno sirotinju, uvalio i oca i majku u grdnu nevolju navodeći iznose njihovih penzija, zbog čega ovo dvoje, osim ako su maskirani, ne idu više u samoposlugu. Pored toga što je izazvao lavinu komentara na društvenim mrežama o tome da nijedan novinar javnog servisa (Angelina, majka Aleksandra Vučića, dugogodišnji dopisnik televizije Vojvodine) nema penziju od 80.000 dinara, stvar je od pre neki dan pojačana i informacijom da mu roditelji žive u Krunskoj ulici, jednoj od najskupljih u Beogradu, a mirno su živeli u Bloku 45 gde stan nije jeftin, ali je najmanje upola jeftiniji nego na novoj lokaciji.
Otiš’o si, sarmu prob’o nisi: Žandarsko pismo
A taj detalj iz života „porodice Vučić“ ne bismo saznali da brat Andrej nije na adresu u Krunskoj s drugarom, bratom gradonačelnika Beograda, pošao baš kod mame „na sarmu“ i poveo sa sobom dva člana obezbeđenja koje mu je brat, po premijerovim rečima, posudio valjda na upotrebu, rentirao ih o našem trošku. O tom poslednjem događaju opširno pišemo u ovom broju „Vremena“ na stranicama koje slede i nemam šta tome dodati osim citata iz saopštenja Nezavisnog policijskog sindikata Srbije:
„Ministre Stefanoviću, pripadnici Žandarmerije iz Niša su savesni pripadnici policije koji nikada nisu bežali od svojih obaveza i radnih zadataka, a tako je bilo i sada u slučaju Parade ponosa. Iako su, nezadovoljni uslovima rada, uzeli učešće u štrajku policije, oni su odlučili da se ipak odazovu i ispune svoju dužnost u obezbeđivanju Parade ponosa“, navode iz NPSS.
„Ministre Stefanoviću, tražimo da se utvrde sve okolnosti koje su dovele do tužnog događaja u kojem su Andrej Vučić i njegova pratnja povređeni i da se rasvetle sve činjenice. Pripadnici niškog odreda Žandarmerije nisu huligani, već savesni policajci“, kažu iz NPSS.
„Ovaj slučaj je još jedan dokaz da se Srbija prema pripadnicima svoje policije odnosi kao prema brojevima. Danas je najlakše, i pre nego što su utvrđene činjenice, reći da je policajac kriv, suspendovati ga, uhapsiti i isterati s posla. Upravo je to razlog zašto je ovako veliki broj policajaca u štrajku“, navodi Miloš Jelenković, zamenik predsednika NPSS.
Iz sindikata navode da reči jednog od suspendovanih kolega najbolje opisuju trenutnu atmosferu među policajcima:
„I kada sam trebao da vas povedem u štrajk, ja sam vas poveo na Prajd smatrajući da je to moja obaveza prema Srbiji. Sada vidim da nam je Srbija okrenula leđa, vešto izmontirala snimak i predstavila nas kao krvoločna čudovišta. Zato, kolege, ja stojim pred vama i izvinjavam se svima zato što sam vas poveo u suspenziju ostavljajujći vaše porodice bez parčeta hleba i sa velikom neizvesnošću za buduće dane…“
Opet nešto o porodicama.
