Narodna skupština: Predstava božanskog prezira i oholosti

U ranim noćnim satima u petak završena je dvodnevna skupštinska predstava o patriotizmu, junaštvu, čojstvu, nepokolobljivosti i božanstvu pod nazivom Izveštaj Vlade Srbije o pregovorima o Kosovu od septembra 2022. do polovine januara 2023. Režija, scenario i glavna uloga: Aleksandar Vučić. Sporedna glavna uloga: Vladimir Orlić. U ostalim ulogama: narodne poslanice i poslanici. Statisti: Srbi sa Kosova.

Autor se držao klasične forme jedinstva radnje, vremena i prostora. Glumci u levom delu pozornice su se striktno držali scenarija, dok je izvođačima u desnom delu ostavljena mogućnost improvizacije, što je na mahove dovodilo do dramskih obrta u celini monotone izvedbe sa mnogo ponavljanja.

Osim toga, i što je mogla da traje mnogo kraće, može se reći da je predstava ipak uspela, ako se pođe od toga da je svrha dramskog teatra da kod publike probudi osećanja i navede je na razmišljanje.

Predstava je kod vašeg kritičara izazvala snažan osećaj mučnine, pre svega zahvaljujući izvrsnom glavnom glumcu.

On je uspeo da dočara svu muku vladara koji se, ironijem istorije, na vlasti obreo u parlametarnoj demokratiji i primoran je da se bakće sa nezahvalnim predstavnicima jednog dela plebsa i odgovara na njihova besmislena pitanja, stavljajući im istovremeno do znanja svoju nadmoć. Aleksandar Vučić je maestralno dočarao svoj prezir prema čitavom okruženju.

Na svako pitanje postavljeno iz desnog dela skupštinske sale bi odgovarao ličnim napadima na onog, ko bi ga postavio. Ako bi ga neko, na primer, pitao da li će prihvatiti nekakav plan za Kosovo, koji se prožimao kao lajtmotiv tokom čitave predstave, on bi odgovarao tiradom o lošim ocenama koje je onaj, ko je pitanje postavio, imao u školi; ili, uverljivo dočaravajući pravednički bes, kako je taj neko, ko postavlja „glupa“ pitanja, „lažov“, „kriminalac“, „neznalica“. Digitalizovani sufleri su mu doturali lične podatke o svakome, na koga bi se obrušio.

Vučić je verodostojno stavio do znanja ostalim protagonostima da on njima čini uslugu što se uopšte spustio među njih, da ne bi tu ni bili, u Skupštini, da im on to nije dozvolio spuštajući cenzus sa 5 na 3 odsto, ali da, ako ovako nastave, može i da se predomisli.

Odlično je odigrao oholost čoveka koji ne uspeva da prikrije svoje osećanje nadmoći i velikog prezira. Ko ste vi uopšte, pitao je Vučić nebrojeno puta za dvadeset i kusur sati koliko je predstava trajala, da meni solite pamet, vi koji nikakav ugled u svetu nemate, meni koji se na ravnoj nozi srećem sa moćnicima ovog sveta.

A lepo im je objasnio i da on najbolje sve zna i da ima najviše iskustva i da oni njemu nemaju šta pametno da kažu, te da bi im bolje bilo da slušaju.

Naglašavao je Vučić i kako se on nikoga i ničega na ovome svetu ne plaši, a kamoli njih, koji tu sede kao poslanici zahvaljujući njegovoj milosti, njih, koji mu tu glumataju da su nekakvi heroji.

Zaista za svaku pohvalu je i način na koji je Vučić pokazao kako izgleda metod izvrtanja reči i smisla. Kada bi neko od njemu suprotstavljenih protagonista nešto rekao, on bi, da bi narod razumeo, sve to još jednom ponovio, ali tako da potuno promeni značenje prethodno izrečenog. Ovog metoda se držao tokom čitave predsteve.

Neki gladaoci su mogli da se identifikuju sa osećanjem nemoći, kojim je odisala izvedba protagonista u desnom delu pozornice, da se izbore sa glavnim glumcem za pultom, koga su težili da dovedu u nepriliku, ali koji je imao, subjektivno, duplo više teksta od svih drugih zajedno, pravo na poslednju reč, pravo da ne odgovara ni na jedno pitanje i ujedinjenu podršku praćenu aplauzima na otvorenoj sceni protagonista raspoređenih u levom delu pozornice ma šta da kaže, ili ne kaže.

Drugi gledaoci su mogli da se identifikuju sa vladarem scene i kroz njegovu insceniranu nadmoć osete nalet sopstvene veličine i važnosti, zanos bega iz uboge stvarnosti.

Zato je predstava uspela, jer je svakome pružila mogućnost identifikacije, kod jednih probudila osećanje zanosa, kod drugih očaja.

Mana je, što je vrhunac bio već u prvom činu, nalik koncertu za klavir i orkestar br. 1 Čajkovskog.

Ne treba zaboraviti ni odličnog Vladimira Orlića u ulozi predsednika parlamenta, koji je vrsno dopunjavao Aleksandra Vučića izrazima lica i tonom krajnje dosade i velikog prezira dok milostivo dopušta kontrahentima glavnog glumca da izgovoraju svoje „nesuvislosti“ i drži im lekcije, tražeći pritom, pogledom diskretnog obožavanja, odobravanje šefa njihovog zajedničkog glumačkom ansambla.

Na posletku valja reći i da su protagonisti skupštinske predstave većinom glasova usvojili neki izveštaj Vlade Srbije o pregovorima o Kosovu od septembra 2022. do polovine januara 2023, o kome jedva da je bilo reči. Ali to se znalo unapred, to je moglo da se obavi i za pet minuta.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com