U petak 17. novembra navršava se deset godina od prvih izbora koje je partija Slobodana Miloševića javno izgubila, mada je bilo potrebno izvesno vreme da to i prizna. Upravo to odbijanje da prizna izborne rezultate dovelo je do višemesečnih građanskih i studentskih protesta, o čemu će sigurno biti mnogo reči povodom ove godišnjice.
Ono što je za ovu rubriku interesantno jeste da je ovaj protest bio prva „onlajn revolucija“, odnosno prvi krupan društveni poremećaj u svetu koji se oslanjao na internet.
Za to ima više objašnjenja. U tom trenutku internet, odnosno veb, doživljavao je svetski bum. Ljudi u celom svetu masovno su se priključivali otkrivajući svakodnevno nešto novo na mreži. Srbija se na internet zvanično priključila početkom te 1996. godine, ako pod tim podrazumevamo mogućnost da bilo ko zakupi internet sate (do tada je internet bio privilegija zaposlenih na univerzitetu i u još nekim srećnim firmama).
Na početku protesta u Srbiji je bilo pet do deset hiljada korisnika interneta, uglavnom u Beogradu i Novom Sadu. Ali i ovde je mreža dobijala na popularnosti i internet je iskorišćen za probijanje medijske blokade, koju je nametao Miloševićev režim. Bilo je ratova i protesta i drugde u svetu u to vreme, ali od svih kriznih područja samo je Srbija u tom trenutku dostigla tehnološki nivo da svoj protest prenese na mrežu.
Protestnih sajtova nije bilo malo, ali mene je zaintrigiralo koliko ih je preživelo do današnjeg dana. Rezultat mog istraživanja pokazuje da ih je vidljivo tek nekoliko, a svakako najatraktivnija je engleska verzija sajta studentskog protesta na adresi http://galeb.etf.bg.ac.yu/čprotest96/.
Ovaj sajt za mene ima arheološku vrednost, to je takoreći Lepenski vir srpskog interneta. Sajt nudi linkove ka spoljnim sadržajima, srpskim medijima na primer, gde vidimo da nijedna medijska kuća u to vreme nije imala registrovan sopstveni domen (izuzetak su bili „Vreme“ i B92), već su na internetu živeli podstanarski kod svojih provajdera. Još uvek radi i džava skript koji zviždukom obaveštava da ste stali na hiperlink u meniju.
Slučajno sam ovih dana sajt pokazao Slobodanu Markoviću, predsedniku Centra za razvoj interneta, koji mi je rekao da je upravo on pravio sajt studentskog protesta. Skrenuo mi je pažnju na udarni logo, ruku koja drži indeks preko velikih slova „protest“. Ta ruka je pokazivala srednji prst, ali su neki profesori smatrali da je to neukusno te je Slobodan sliku morao da upristoji u fotošopu. Original ruke ipak možete videti na „images“ stranicama, skupa sa gomilom zanimljivih slika i ilustracija nastalih tih dana.
Čini se da je i pored svog istorijskog značaja pomenuti sajt opstao zahvaljujući nečijoj nebrizi, to jest da je zaboravljen negde na serveru Elektrotehničkog fakulteta. Mada je i dalje prvi na Guglu, ako se pretraga vrši rečima „studentski protest“. Nije posao ove rubrike da pokreće inicijative, ali bilo bi interesantno saznati šta sve čitaoci „Vremena“, pa i drugi koji su protestovali u to vreme, imaju sačuvano na svojim kompjuterima. Još bolje bi bilo da to sve neko prikupi i smesti u virtuelni muzej gde bi svoje mesto našli i mejlovi koje smo tih dana razmenjivali sa sobom i svetom. Sada barem mesta na serverima ima više nego dovoljno, jedino što je za tako nešto potrebno malo više truda nego za nostalgično busanje u prsa.