Tako se nekako namestilo da privremeno napustim ucveljenu Otadžbinu dan pre stupanja vlade Dačić-Vučić u dejstvo; mislim, nije da sam bio otišao u emigraciju, mada mi se znalo učiniti da bi tako možda bilo i bolje… No, recimo da je to bilo samo plod opojnog dejstva isparenja mediteranskog smilja & bosilja na moje ionako krhko raspoloženje, sve sklonije dešperaciji. Kako god, dve nedelje kasnije eto me nazad kod kuće, i – šta to vidim? Reklo bi se da niste baš mnogo uradili u mom odsustvu?! Evo, na primer, šta beše sa onom famoznom departizacijom? Mislio sam da ćete to očas posla da obavite – sad kad vam ne smetaju gnusni Žuti Zlikovci na čelu s onim odvratnim krvoločnim tiraninom Tadićem čiju smo užasnu despotiju samo nekim neobjašnjivim čudom preživeli – ali kanda je negde ipak zapelo. Ju, ju, ko bi rekao, se ćudim, se ćudim!
Dobro, da se uozbiljimo. Možda i najšarmantniji letnji hit sezone, izrečen u mom odsustvu, autorsko je delo Dragana Palme Markovića, odranije dokazanog kao svakako najtalentovanijeg aforističara aktuelne političke scene. Kao nimalo himbeni čimbenik i prethodne i sadašnje vlasti, mister Palma negde je ovih dana priupitan nešto oko te „departizacije“ i tako toga, i čovek je na to lepo odgovorio ono što svi relevantni ionako misle i smatraju, ali samo on to kaže bez uvijanja: koja bre crna „departizacija“, i šta vam to uopšte znači, ozbiljni smo ljudi, to je bila samo priča za predizbornu kampanju! Izbori su završeni, manite me dakle tih bezveznih priča! I da vam pravo kažem, Palma me je ponovo kupio svojom sposobnošću da lapidarnim iskazom razgoliti srž stvari, ništa manje nego onomad s dijalektičkim odnosom traktora i patriotizma. Naime, nije Palma bio samo iskreniji od drugih; mnogo važnije od toga je da je bio razložniji. Drugim rečima, odviše bi bilo površno čitati njegov iskaz tek kao puko priznanje: „Lagali smo vas.“ On doduše jeste i to, ali u njemu ima i jedna ključna dodatna supstanca: „Jeste, lagali smo vas jer je to oko ‘departizacije’ baš ona glupost koju ste najviše voleli da čujete pa smo vam izašli u susret da dobijemo vaše glasove, ali mi inače nismo krivi što se vi tako rado hvatate za gluposti.“ I tu je Palma, ako ga dobro čitam (and you bet I do!), ponovo nabo suštinu.
Kad god počne mnogo da se histeriše oko „partokratije“ i da se diže malograđanska moralna panika oko „partijskog zapošljavanja“, meni u sećanje dođe onaj prekrasan fazon iz vremena dekadentnog socijalizma, ono kad se mucavac žali da ga nisu primili za spikera „jer nije član partije“. Zašto je taj fazon tako besmrtan, sve sa stanovitom neprolaznom filozofskom dubinom? Zato što stvarnost na koju referira ima više slojeva, a on ih sve obuhvata. Najpre, mucavac je u pravu da biti „član partije“ jeste izvesna pogodnost; on, dakle, retorički primereno operiše jednim opštim mestom kao opravdanjem sopstvenog neuspeha. Samo što, avaj, to i dalje ne ukida činjenicu da je on mucavac, i da mu ionako nije mesto za mikrofonom, bio Član Partije ili ne…
Šta ovo znači danas? „Mucavac“ se nesumnjivo poziva na realno postojeću situaciju: „partokratija“ svakako postoji, samim tim i „partijsko zapošljavanje“ kao jedan od možda ne najvažnijih i najgorih, ali oku „običnog čoveka“ najvidljivijih njenih pojavnih oblika. U to se ovde unose sva moguća lokalna folklorno-koruptivna preterivanja, što ide dotle da ponegde nije lako dobiti ni posao kurira ili spremačice bez nekog kvalitetnog partijskog linka. Zašto onda smatram da u stalnom dizanju moralne panike oko toga ima tako nepodnošljivo mnogo malograđanskog?
Iz najmanje dva bitna razloga, štono bi se reklo strukturalne naravi. Jedan je razlog to što je zapanjujuće koliko često i obrazovani i upućeni ljudi ne shvataju da u političko-ekonomskom sistemu zvanom višestranačka parlamentarna demokratija mnoge javne funkcije, pa i poslovi nešto „nižeg“ ranga jesu „politički“, u tom smislu da ih – sa odgovarajućim mandatom dobijenim od birača – obavlja izvesna politička struktura, i da ona ima pravo na svoj izbor ljudi koji će ih raditi. A kad slušaš naše moralne paničare, čini ti se da bi oni čak i predsednicima političkih stranaka najradije zabranili da budu – članovi stranaka! Ili ako to već jesu, da bilo šta bilo gde rade! Zgodan primer je višegodišnje tupavo histerisanje oko Tadića kao, zamislite molim vas, predsednika i države i DS-a istovremeno; džaba sva razumna objašnjenja da predsedavanje političkom strankom nije „javna funkcija“ (a bezbeli da nije; politička stranka nije nikakva „javna ustanova“ nego nezavisno slobodno telo koje slobodno nastaje i nestaje, ona je neka vrsta privatnog preduzetništva u politici). Zato se Nikolić odmah šatro autodetronizovao u SNS-u, da ne bi prolazio kroz isto… gusto granje. Taj kukavičluk mu jako zameram: trebalo je da ostane predsednik svoje stranke, jer to ni zakonski ni moralno nije ni najmanje dubiozno, naprotiv, tako se samo iskazuje doslednost sopstvenim uverenjima i lojalnost sopstvenim saborcima i glasačima. To jest, ako ih još ima. Mislim, uverenja.
Drugi strukturalni problem još je važniji. Frka oko „partijskog zapošljavanja“ nestaće tek onda kada država (što uključuje i lokalne samouprave, javna preduzeća etc.) prestane da bude najveći i najbolji poslodavac. Ako vam, dakle, to smeta, zalažite se za tu vrstu sistemske promene – jer je to sistemska stvar a ne rezultat pokvarenosti nekih Loših Čika, bilo da su žute, crvene ili plave – umesto ispraznog, filistarskog paramoralisanja i infantilizovanja javnosti! E, ali ovako je, kumašine moj, lakše, a što je lakše to je i lepše… Sve u svemu, za onog mucavca ima ovde još posla iha-haj, ne brinem se za njega uopšte!
Inače, drugarice i drugovi, da se razumemo, ja nijesam niti ću biti član nijedne stranke i ne pretendujem na bilo kakvo uhlebljenje bilo gde. Samo, eto, ne mogu više da slušam to sveprisutno licemerno kukumavčenje, pa to ti je.
