Svakog vikenda na RTS-u i kanalu Superstar gledamo nove epizode serije Močvara. Ova kriminalistička drama delo je scenaristkinje Milene Marković i reditelja Olega Novkovića. U hiperprodukciji domaćeg serijskog programa, ovo je svakako najozbiljnije autorsko delo, inspirisano popularnim žanrom koji je vrhunac doživeo na platformama Netflix i HBO. Posle svetskih hitova Pravi detektivi ili Kobna noć, dobili smo mračnu krimi-priču o masovnom ubici žena, kojem je za petama inspektor Nikola, bivši mangup, a koga svojom brundavom ekavicom glumi Goran Bogdan.
Na početku, verujem da je potrebno razjasniti nekoliko stvari. „Močvara“ je izmišljeni toponim, stilski smešten na Novom Beogradu. Pošto serija prati mračne unutrašnje motive likova, tragajući za najdubljim uzrocima zločina, Močvara predstavlja taj najdublji sloj Novog Beograda, mračnu i mutnu baru naše podsvesti u kojoj vladaju samo dva motiva – Eros i Tanatos. Milena Marković dobro poznaje ovaj ambijent, pa je serija na tragu njene estetike čiji sam, priznajem, veliki obožavalac. U svojim dramama, ali možda još važnije u svojoj poeziji, Milena visceralno opisuje stanja duha suočavajući nas sa najmračnijim ponorima ljudske duše. Jednako tako, na dnu najmračnijeg mraka uvek pronalazi zrnce nade, tako da me ne čudi logo serije Močvara koji glasi: „Svanuće dan, ali sada je mrak.“
Drugo razjašnjenje potrebno je zbog percepcije serije, jer su neki gledaoci bili iznenađeni količinom nasilja, seksa ili eksplicitnog jezika. Mislim da je rasprava o realističnosti serije izlišna, jer uprkos elemenata krimi-drame, ova serija u sebi sadrži svojevrsnu stilizaciju karaktera, uvodeći arhetipske likove i odnose. Primer za to su žrtve, majke sinova, koje žive same, često uz samu ivicu kriminala. Iz takve porodice i takvog miljea dolazi i inspektor, tako da se u njemu odvija drama koja nagoveštava skrivenu vezu sa manijakom-ubicom. U seriji gotovo neprekidno imamo noć ili sumornu atmosferu Beograda u njegovom najdepresivnijem izdanju (po mom mišljenju, to je kasna jesen i vreme pre prvog snega).
Iako se serija dešava u današnje vreme, česte su reminiscencije i sećanja na devedesete, kao doba koje simbolizuje opšte propadanje. U deset epizoda, koliko je snimljeno u prvoj sezoni, Močvara ima za cilj da nas dovede do svojevrsne katarze suočavajući nas sa zlom u ljudima. Ova estetika je takođe bliska svim ljubiteljima žanra, ali rekao bih i popularne kulture, od Džonija Keša, preko Nika Kejva do Ejmi Vajnhaus. U ovom smislu bih posebno pohvalio muziku u seriji (Vojislav Aralica), uz songove na uvodnoj i odjavnoj špici. Goran Bogdan je takođe bravurozno odigrao svoju ulogu, jer njegov nemušti jezik u suštini prikazuje nemoć njegovog karaktera da shvati kakve sve demone nosi u sebi. U mnogim trenucima podsetio me na glumu Toma Hardija, koji veoma često otelotvorava tipove koji mumlaju sebi u bradu, razapeti svojim unutrašnjim sukobima, snažnim emocijama i nesposobnošću da se izraze.
Poslednji nesporazum koji treba razjasniti jeste zgražavanje zbog psovki, koje su česte u seriji. Naravno da je ovakav program namenjen punoletnim gledaocima, ili makar onim starijim od 16 godina, a psovka u suštini predstavlja psihološki kratki spoj seksualnosti i agresije, dva motiva koji, barem po Frojdu, determinišu ljudsku psihu. Psovka je takođe u našem jeziku višeznačna, jer može biti uzrečica, definicija, uvreda, pokazatelj nivoa obrazovanja, bliskosti i lokalnog porekla. Zato mi se puritanizam publike u ovom slučaju čini posebno licemernim.
Brojna je glumačka ekipa; dobili smo nekoliko novih i mladih glumačkih zvezda (Marta i Jana Bjelica, Stefan Trifunović), ali i proverene veličine poput Borisa Isakovića, Bojana Žirovića, Vuka Kostića, Nade Šargin, Cece Bojković i mnogih, mnogih drugih.
Kao gledalac i poštovalac dela Milene Marković, imao sam problem da priznam poneki od nedostataka ove serije. Veliki broj likova zahteva težak rediteljski zadatak da nas uvede u priču, pa su u tom „uvodu“ protekle gotovo tri prve epizode, jer britki dijalozi ne ostavljaju mesta za postepeno upoznavanje aktera. Priznajem da mi je bila potrebna velika koncentracija da „povežem“ likove i odnose, ali ostavljam mogućnost da sam mator i izlapeo.
U tom smislu reditelj je dobio veoma težak zadatak, ali kada priča „krene“, stvari dođu na svoje mesto. Drugi aspekt ove serije vezan je za tipizaciju likova i ambijent u kojem se odvija radnja. Univerzum Močvare je tako sveden na jedan krug karaktera, osećanja i mraka, koji podseća na atmosferu čuvene serije Gomora o mafiji u Napulju. Tamo je cela radnja smeštena u krimi-univerzum, bez „civila“, kako oni kažu. Serija Močvara ipak povremeno izlazi iz sveta kriminala, ali stilski ostaje u tom ključu i po jeziku i po karakterima. Zato se stiče utisak jedne iste, mračne, nepromenjive atmosfere, koja postaje kulisa i scenografija, baš kao što likovi u mračnim životnim okolnostima tragaju za moralnim referencama. Verujte, ima osmeha i u najdepresivnije doba u blokovima i Paviljonima Novog Beograda. Znam iz ličnog iskustva.
Zbog ovog i uprkos svemu, Močvara je trenutno daleko najbolji produkt domaćeg igranog programa vredan vaše pažnje.
