Lepljenje etiketa: Na otvaranju pogona nudli
Osvajanje slobode, medijske kao i svake druge, jeste, epski rečeno, borba neprestana i u društvima i državama bolje uređenim i sa dužom tradicijom, a kamoli u Srbiji gde se nad ovom vrstom društvene delatnosti maltene primenjuje pravo prve bračne noći dok novinari oko kuće šetaju gazdine opanke.
Te slobode nisu date jednom pa naveka nego se svaki dan osvajaju pedalj po pedalj. To je i uputstvo mlađim kolegama čiji žar u odbrani dostojanstva profesije i slobode ne treba da se meri uspehom pojedinačnih akcija nego svakodnevnim angažmanom.
U Srbiji je poseban problem, kao i u svemu drugom, što vlast, stranka na vlasti i, još je bolje reći, jedan čovek žele da monopolišu pravo na izražavanje i primenjuju se razni modaliteti primene tog siledžijstva, a jedno od omiljenih sredstava je etiketiranje.
Jednom davno, sećam se, gostovao sam u nekoj radio-emisiji i javio se uzrujani slušalac koji je za „Vreme“ rekao da je to obično „sorošovsko đubre“. Bilo je to u ono rano pretpetooktobarsko vreme, kada, kao i nedavno, Džordž Soros nije bio omiljen, ali koje je prošlo, ovaj put, kada se Aleksandar Vučić sreo sa Sorosem u okviru svoje poslednje turneje po SAD. Od tada se Soros slabo pominje.
Slušalac je, elem, bio toliko gnevan i uzbuđen da sam pomislio da će mu pozliti, pa sam mu prijateljski savetovao da ne kupuje „Vreme“ kada ga toliko nervira.
„Pa ne bih ga kupio ni da mi treba za lek“, odgovorio je, a onda sam mu savetovao da ga, kako god da ga nabavlja, barem ne čita, a na to se on izvikao na mene da ga ne bi čitao za sve pare ovog sveta. „Pa otkud znate da smo takvi?“, pitao sam, a on je lepo rekao: „Bilo je na televiziji.“
Ovaj istorijski uvod uvodi analogiju s poslednjom izjavom Aleksandra Vučića o „Vremenu“ na neko namešteno pitanje novinarke Televizije Pink koju sam u originalu čuo i video u satiričnoj emisiji „24 minuta“. Meni ništa nije bilo smešno. Bilo mi je tužno, otužno bolje reći.
Vučić je, naime, odgovarajući na novinarska pitanja a prilikom otvaranja pogona fabrike rezanaca u Rumi, rekao i ovo:
„Šta da radite… Video sam, sad sam video, te… novine, Miškovićeve i Đilasove, kako se zove? ‘Vreme’? Kol’ko ima, sto strana? Nemam pojma koliko, 90 odsto je protiv Vučića, ovo ostalo, to su hvalospevi Đilasu i Miškoviću. Ne zna se kojeg više vole.“
Zaboravan neki čovek: Savet za predsednika
Predsednik me je podsetio na slušaoca s početka ove priče. Ne može tobože da se seti ni imena nedeljnika, ni koliko stranica ima, a nije čitao nego je video, pa bih i njemu savetovao da se uzdrži od konzumiranja „Vremena“ – čitanjem ili gledanjem – kad ga toliko nerviramo.
Uzgred, taman smo se nekako navikli da smo „Miškovićeve novine“, kad evo ti sad dvovlašća u „Vremenu“. Ali, nije to poenta ove priče. Dva, tri dana pre otvaranja pogona nudli, „Informer“ je na naslovnoj strani objavio naslovnicu prošlog broja „Vremena“ (broj 1396) i slike Miškovića i Đilasa. To je broj na koji se odnosi Vučićeva izjava.
Da i u „Informeru“ može nešto da bude tačno potvrđuje prvi deo teksta u kome se tvrdi da povodom obaranja presude Miroslavu Miškoviću „Vreme“ piše o Miškoviću kao žrtvi državnog nasilja. To nije sporno. To smo i tvrdili.
Uostalom, svaki drveni advokat u zadimljenim kafanama u srpskoj provinciji zna o čemu se radi i da veće Apelacionog suda nije moglo da donese drugačiju odluku, a kamoli to ne bi znao Aleksandar Vučić, koga je dekan beogradskog Pravnog fakulteta u udvoričkom izlivu lojalnosti proglasio onomad „najboljim studentom“ fakulteta, ali ovoga, Vučića, s titulom „najboljeg studenta“, to nije sprečilo da odglumi ljutnju i dâ onako smešnu izjavu „Večernjim novostima“ – „Evo vam tajkuni, pa nek oni vode državu.“
Da je to izjavio na nekoj od gotovo svakodnevnih konferencija za štampu, moglo bi se i razumeti, mada ne i opravdati, takvo emotivno stanje, ali kad dajete izjavu štampanom mediju ne podležete afektu, već birate reči. Pa to je Vučić baš i uradio. Najavio je da će i dalje da kinji Miškovića svestan da mu je on bio kapitalni ulog u podizanju rejtinga, i takvu žrtvu Vučić s dušom predatora neće da ispusti iz šaka posebno pred neke važne izbore, makar se, što bi rekao Sergej Trifunović, i popišao po Apelacionom sudu.
Drugi deo „Informerovog“ tekstuljka tvrdi da iz „pouzdanih izvora bliskih vrhovima Delta holdinga“ saznaju da Mišković i Đilas preko „Vremena“ vode kampanju oko beogradskih izbora, udružuju se, maltene rade kao kriminalna grupa, radi pritiska na javnost.
Pitanje je sad da li Vučić diktira tekstove „Informeru“ ili ga samo pomno čita, a verovatno je tačno ono prvo. Jer, evo ga par dana posle, kad su rezanci krenuli s trake, s tezom koju je prvo lansirao preko svog glasila.
Ne lezi vraže: Svi ljuti, idemo dalje…
Ali, evo u čemu je vic. „Vreme“ je iz „najpouzadnijih vrhova bliskih rukovodstvu Delta holdinga“ saznalo da Miroslav Mišković nije bio zadovoljan tekstom u pomenutom broju „Vremena“, broju koji je „Informeru“ poslužio kao ilustracija za opasnu tezu da su naše novine prekoračile granicu profesionalnosti i počele da se udružuju i korteše za dvojac: Mišković – Đilas.
Povodom istog broja saznajemo iz „bliskih krugova“ Draganu Đilasu da je i on ljut zbog teksta o njemu.
Rekao bih da obojica nisu samo pogledali nego i da su čitali, i da je svako od njih našao jake argumente za nezadovoljstvo. To je, uostalom, njihovo nesporno pravo, a siguran sam da iz tog nezadovoljstva neće proisteći tvrdnja da smo „Vučićeve novine“.
Nedozvoljeno je ono što radi predsednik države. Lepeći javno etikete, on manipuliše javnošću i mogućnost „unutrašnjeg dijaloga“ svodi na unapred dogovoreni i režirani dijalog sa svim „informerima“ države Srbije. Ako bude tako, a izgleda da hoće, probudiće se jedno jutro sav umazan i sputan rezancima koje je sam zamesio.
