Glavni kadrovik, da ne rečem i otac i majka i izumitelj sadašnje srpske vlasti, Šešelj dr Vojislav, jako drži do pojma „ideologija“. Recimo, snop uvezanih papira koje smatra svojim životnim intelektualnim delom zove se Ideologija srpskog nacionalizma. Kada je bacao teške muške kletve na one koji su napustili Srpsku radikalnu stranku obično bi, kao vrhunsku optužbu, govorio kako su oni, pobegulje, „izdali ideologiju srpskih radikala“. E sad, šta je ta „ideologija“ uopšte, osim onoga što može stati u jednu jedinu rečenicu, otprilike ovu: „Površinom što veća a sadržinom što bezveznija država Srbija“, drugo je pitanje. Možda sam, gle, mogao to da ga pitam pre neki dan na Sajmu knjiga dok sam prolazio pored štanda na kojem je potpisivao svoja sočinjenija; u toku mog, avaj, nedovoljno brzog šmugnjavanja pored štanda zaorio se odjedared Vojvodin glas vrlo osobenog valera: Teofileee! Žurio sam, nisam se zaustavio, nemam pojma šta je Praotac ovoga-u-čemu-živimo od mene hteo. Možda je bio nakanio da mi potanko objasni „ideologiju srpskog nacionalizma“, tj. onu prostoproširenu rečenicu u kojoj se ova nahodi u svojoj raskošnoj celokupnosti.
Okej, ovde ostavljamo Šešelja u dobrom zdravlju i veselju i okrećemo se njegovoj odmetnutoj posinčadi i pokćerčadi. Ili ne baš sasvim: prvo bi ipak trebalo podsetiti da je neodvojiv deo radikalske ideologije i tvrdokorni narativ o tome kako je autonomija Vojvodine, u uslovima njene „prisajedinjenosti matici“ sasvim suvišna stvar, pače i antisrpska rabota. Te da će radikali srpski, čim se oni budu pitali za tu stvar, ukinuti makar i sasvim formalnu i kozmetičku autonomiju Vojvodine unutar države Srbije. Prostije kazato, sve te relativno skupe a apsolutno, je li, nepotrebne institucije ove paradržave na divlje izdžikljale na svetom srpskom tlu biće lepo ukinute, na polzu naroda srpskog, a i poštenih manjinaca, svih koji ispune radikalske standarde lojalnosti; dakle, sve trojice: i Mihalja i Kertesa i Brace.
A onda su Šešeljevi odmetnici osvojili vlast u Srbiji, ali ovu kozmetičku autonomiju Vojvodine nisu dirali; dobro, možda i nisu mogli, jer im je nedostajao pokrajinski legitimitet? Ali onda su osvojili i pokrajinu, ujahali u sablasne duge hodnike Banovine (gde ih je sa svežnjem starinskih ključeva dočekao zbunjeno-dremljivi portir Steva, koji je za beskrajnog radnog veka video prvo gorde face a posle pogrbljena leđa svim panonskim alama i vranama od Mirka Čanadanovića naovamo), i čovek bi pomislio da će tipovi odrasli na crnom mleku „ideologije srpskog nacionalizma“ Vojvodinu brže-bolje ukinuti iznutra. Međutim, jok. Sve stoji gde je i bilo, i kabineti i fikusi i sekretarice i portir Stevan i Pastor Ištvan, uopšte, sve pomoćno osoblje i sva dekoracija koje se možete setiti. Samo su i poslednji tragovi sadržaja i smisla iz svega toga isisani sa zadivljujućom pedantnošću.
E sad, zašto vam sve ovo pričam? Pa evo, to je otprilike bio moj tok svesti kada sam čuo nezaboravni monolog tzv. predsednika Izvršnog veća Vojvodine Mirović Igora, znate ono, na temu službenog automobila pokrajinske vlade sve sa vozačem, a koje je vickasti Mirović onomad, kako kaže, bio poslao u Lučane (podaleko od Vojvodine) „da provere je li istina da Đilas tamo razdeljuje građanima milione koje je od njih pokrao“. Dok je deklamovao taj idiotski tekst, Mirović je junački zadržao poker face, što nije malo performersko dostignuće; možda bi Marina AbramoviČ mogla da ga angažuje za svoje putujuće priredbe?
Svi, verujem, znamo o čemu se radilo u banalnoj stvarnosti. CRTA i ostali pokazali su jasno kako su brojna vozila, uglavnom iz Vojvodine, u vlasništvu pokrajine i lokalnih samouprava ili javnih preduzeća, bila angažovana u akcijama uhođenja i zastrašivanja građana Lučana (a prethodno i na drugim mestima) za potrebe SNS na lokalnim izborima. Drugim rečima, javni resursi su traćeni za em nezakonite radnje em privatne svrhe i probitke (gde u ovom kontekstu spadaju i partijski), a sve to ne samo uz znanje i odobrenje, nego štaviše po nalogu onih koji su inače odgovorni za njih. Među kojima se poeta Mirović ističe, već i zbog svog položaja na vrhu (izjedene i ispražnjene) Pokrajine. A onda i zbog toga što je bez krzmanja priznao svoje zakonom nedopušteno ponašanje kao da se ponosi njime, ili barem kao da nam poručuje „sada ću da se nalupetam prve budalaštine koja mi padne na pamet, a vi mi svejedno nećete moći ništa“.
Mene, međutim, u celoj priči ne uzbuđuje puko i zapravo banalno lupeštvo (zar je neko očekivao nešto drugo?), nego sama naprednjačka redefinicija radikalske ideologije. Dok bi pravoverni radikal rušio i ukidao što mu nije po volji, lukavi naprednjak čini nešto mnogo perfidnije i dugoročno štetnije: on instituciju zauzme, napuni je do vrha svojim ljudima i istovremeno je isprazni od svakog suvislog sadržaja (ovi procesi nisu slučajno komplementarni) sve dok je ne pretvori u blasfemičnu parodiju, u sopstvenu vrišteću suprotnost. Zašto, dakle, ukidati Autonomnu pokrajinu Vojvodinu kad umesto toga možemo da prisvojimo njene kakve-takve resurse i da ih potom bećarski upotrebljavamo protiv nje? Ako vam je ovakvo neprijateljsko preuzimanje odnekud poznato, niste se prevarili: gledali ste ga mnogo puta u lošijim SF filmovima, na primer, onima o invaziji trećih bića.
