Većina ljudi s kojima profesionalno sarađujem ili se privatno družim zašla je svojski u srednje godine, pa nam se ponekad dogodi da nismo više svesni koliko naša generacijska memorija više nije nužno opšta stvar, nešto što po defaultu „svi razumeju“, ako već ne dele. Mislim, zar se ona, ta memorija, u osnovi ne sastoji od narativa o zlatnim osamdesetim i groznim devedesetim? Naravno. Samo, gle sad: evo su već u punoletne građane stasali oni koji osamdesetih nisu bili ni rođeni, a devedesete možda pamte tek s njihovog kraja, i to kao kroz maglu, ili kroz koprenu još dobrano beslovesne faze detinjstva. Svet u kojem oni žive gotovo da je lišen referenci iz XX veka, a i one koje su u njemu prisutne, propuštene su kroz novodobni filter, izmenivši se toliko u tom filtriranju da ih mi, zbunjeni zaostaci prethodnog veka, jedva prepoznajemo.
Šta li takvima, pitam se nešto ovih dana, može značiti sveopšte zgražavanje novinarskih udruženja i „nevladinog sektora“ na, pazi sad, „povratak Milijane Baletić na program javnog TV servisa“, onog vojvođanskog? Mislim, ko je njima uopšte Milijana Baletić i ko su oni njoj? Pretpostavljam da im to ime zvuči kao što je meni, recimo, sedamdeset i sedme ili osme moglo zvučati, šta znam, ime Nikole Kalabića ili Slobodana Penezića Krcuna, sasvim svejedno: kao imena ličnosti kojih nikada nije bilo, ili ih je bilo tako davno da ih zapravo nikada nije bilo.
Avaj, živ sam svedok da je Milijana Baletić ipak postojala u našim životima, nismo je izmislili, nažalost. E sad, kako uopšte objasniti, kamoli empirijski dokazati, mogućnost Milijane Baletić – kao konkretne medijske persone, ali i kao metafore, dakako – nekome ko zapravo i ne pamti i nema pravog uvida u bilo kakvu medijsku paradigmu iz nekog drevnog, njima skoro nepojamnog vremena pre Velikog Brata i sličnih reality show pomija, te pre najezde „interaktivnog“ anonimnog internetskog smeća? Kako im dočarati beskrajne mogućnosti otrovnog i vrlo jasno usmerenog uticaja medija na „mase“ u vreme postojanja samo jedne televizije, one državne jašta, s njena dva-tri kanala, te jednog radija (plus oni smešni lokalni za „želje, čestitke i pozdravi“) i par novina (koje većina ni ne čita, manje iz nemaštine, više iz neiskorenjivog, uslovno-refleksnog analfabetizma)?
Pa zapravo, baš se o tome i radi, na pravom smo tragu. Svi sastojci potrebni za Milijanu objašnjenu deci – kao što je kadgod Žan-Fransoa Liotar napisao „Postmodernu objašnjenu deci“ – već su nam tu, nadohvat ruke. Retrospektivno gledano, Milijana B. je, ako ne prva, a ono svakako najveća i najživopisnija zvezda rane, zatajene predistorije reality show koncepta. Kako to? Lepo.
Šta je suština ideje VB i sličnog đubreta? Pa, kad dobro pogledaš, samo to da ama baš svako može postati medijska zvezda, samo ako „proda svoju priču“, ako „autentično isfura svoj fazon“, ako se nekako nametne samom činjenicom da jeste na ovom svetu. Nije nužno posedovati bilo kakve izuzetne kvalitete, znanja i veštine, biti natprosečan i istaknut u bilo čemu; zapravo, čak ni do neke razumne prosečnosti i (ionako dosadne, medijski neatraktivne) osrednjosti ne mora se dobaciti; naprotiv, istorija reality show programa – lokalna koliko i globalna – govori nam da su i osobe na granici kliničkog imbecilizma umele da blistavo zasjaje na tom svakakvim prikazama prenapučenom sporednom nebu, štono bi rekao jedan predistorijski pesnik, da prostite. A šta je građanka Milijana ako ne ključna preteča (tj. pretetka) svega toga?! Ne postavljam joj, dakako, dijagnozu; govorim samo o medijskom konceptu koji ju je učinio mogućom, čak neizbežnom.
Razume se, tu je medijsku (nus)pojavu koja nam se (bar) jednom nedeljno ukazivala ispod kipuće crvenpuraste grive sa svojim savršeno zaumnim Smatranjima, omogućio i stvorio istorijski kontekst. Epoha kvazinacionalne histerije i organizovanog parapatriotskog ludila koje je imalo biti orkestriranom propagandnom pratnjom ratnim pohodima, naprosto je vapila za onima koji ništa ne znaju ali ih ničega nije sramota, za živopisnim šarlatanima svih sorata, od jurodivih zvezdoznanki i zvezdoudavača sa zvezde Regulus, preko mahnitih stihoklepaca i ostalih Mudrih Vračeva koji ni nakon intenzivnog trodnevnog razmišljanja ne bi umeli da pronađu gde se zakopčavaju (a kamoli gde zeka pije vodicu), pa sve do „ratnih reportera“ i potonjih sedmičnih „političkih analitičara“ tipa narečene Milijane. To jest, osobe koja je svakim damarom svog medijskog bića dokazivala ono što će u novom veku postati srž mašinerije VB, Farme i ostalog iz te industrijske branše: da je sve moguće i da svako sve može samo ako se usudi, ako dijalektički prevaziđe „malograđanske“ obzire: može se bilo šta o bilo kome i čemu reći, i to ne mora imati ama baš nikakve veze sa pameću, istinom i ostalim prevaziđenim buržoaskim kategorijama, a ako se može bilo šta reći, onda to znači da je dozvoljeno i bilo šta učiniti. A ako se odvažite da odete tamo-gde-treba (recimo, u Konavle, u Vukovar, u Erdut…) i činite to bilo šta inovernom bilo kome, doći će vam Milijana – koja je i sama suštinski bilo ko, slučajan izbor jedne bizarne lutrije, što vas dodatno ohrabruje – i reći će ono svoje makar šta u vašu odbranu. Čuj, odbranu: u vašu slavu!
Šta je, naposletku, to što „nas“ tako zgražava u povratku Milijane Baletić na ekrane televizije koju svi plaćamo? Nismo tako blesavi da ne znamo da su se vremena ipak promenila, sa Milijanom ili bez nje, i da iznovno isijavanje možda i nedozvoljenih doza Milijane u etar ipak ne znači da ćemo ponovo „na Vukovar“ i „na Dubrovnik“. Nećemo. Pre bih rekao da ono što one-koji-pamte ispunjava ledenim užasom jeste potvrda naših najgorih strahova: čak ni privilegovani prostor „javnog servisa“ nije zaštićen od novodobnog infekta kombinacije beslovesnosti i besramnosti anonimnih internet-komentara i lumpenstva „velikobratskog“ medijskog produciranja beznačajnih i nedostojnih. Ispada da je Milijana svojom pojavom najavila takav antiutopijski svet, i da je sad došla nazad, da pokupi dividende svoje, khm, avangardnosti.
