Milan

Kad je pre više od četvrt veka objavljen Angel’s Breath, album koji je sa Mitrom Subotićem i lokalnim muzičarima snimio u Brazilu, on više nije bio tu, ali je pouzdano nastavio da čita misli onih koji su ostali, a oni među njima koji su ga slušali nesumnjivo nikada neće prestati da se trzaju iz sna. U pesmi Metak, inače trećoj, ali prvoj u kojoj – nakon izolovanih sintagmi na portugalskom i engleskom u uvodnoj te intermeca bez reči koji sledi – peva na svom jeziku, stihove gledati upijati / graditi razbijati artikuliše tako da je nemogućno razlučiti sarkazam od poleta. Pozicija sa koje se – u najširem smislu – govori ostaće sve vreme ambivalentna, stepen doslovnosti sa kojim bi imalo da se razume ono što se čuje neizvestan, kodovi će se nepredvidivo menjati – ali će sve biti izvedeno tako da sasvim izvesno, koliko god proturečno, daje utisak stamene verodostojnosti i bezuslovne odlučnosti. Po pitanju funkcionalne akrobatike mešanja tradicija i maštovitog korišćenja formi kojih se maša, sve je već u ime Šarla rekao 1981: „Nije sada stvar u tome da li ćemo mi da sviramo rock’n’roll ili jazz, već u tome da pokušavamo da pravimo muziku koja neće biti striktno žanrovska. Grupe kao što su Gang of Four izvlače iz žanrova ono što se njima dopada i ti ne možeš da kažeš da je to rock’n’roll, a nije ni funk, ni ovo, ni ono jer su spojili nekoliko različitih žanrova u nešto sasvim novo. Mi tako nemamo nikakav koncept, sretnemo se na probi i uradimo nešto sasvim spontano. Svako ima svoj pristup, a onda se sretnemo u jednoj tački.“

Kad smo već kod toga, možda njegovo sviranje gitare – za koje mu je, uzgred budi rečeno, uskraćeno dužno priznanje – nikada nije zvučalo više kao GoF nego u pesmi Crv, baš kao što je retko gde toliko jasno ukazao na model za kojim je posegnuo kao kad u refrenu Assassino portugalsku reč iz naslova rimuje sa turskim yaşasın, preuzetim iz pesme Yassassin sa albuma Lodger, takođe realizovanog metodom planskih nezgoda. Sve i ako se to samo pričinjava potpisniku ovih redova, poznato je ko je ovaplotio prosede čuvanja sebe od promene putem stalne promene. Preduzimljivi poštovaoci s pravom bi mogli da ukažu kako je pevajući želja je glad je vatra izravno podsećao na desire is hunger is the fire I breathe, ali te je reči napisala Margita Stefanović, čije se značenje za Ekatarinu Veliku tu – ex negativo – bezmalo gromoglasno čuje, nadasve po preimućstvu ritma nad melodijom. Otuda pitanje koju šizmu nastavljam? u pesmi Ogledalo može da bude i komentar na vlastito putovanje u nepoznato.

Paradoksalno nastavljanje šizme, pritom, najefektnije sažima stvaralačko vjeruju koje je primenjivao podudarnim udelom srca i svesti. Da taj princip ne može preskriptivno da se definiše nego mora da se potvrdi na delu, već je retorički utvrđeno – na stranom jeziku koji svako razume – na kraju prve pesme: What could I say about the radical way? Zalog njegove, kako je to nepogrešivo lakonski formulisao Aleksandar Žikić, kreativne nepotkupljivosti koja je vrlo retka i na svetskoj sceni, a na ovdašnjoj gotovo da ne postoji, bila je upravo rešenost da uvek, ne obazirući se na neretka ruženja i revnosna nipodaštavanja, bira put i način koji su radikalni u punom značenju tog pojma.

A to znači da u njegovom radu nikada nije bila reč o bandoglavom praćenju smena epoha u večitom vraćanju istog, da nije bio posredi, kako, rezolutno razdvajajući apsolutnu od relativne modernosti, pisaše Marko Ristić, pravi pravcati (što znači u isti mah i lažni) modernizam, onaj (u svojoj misaonoj, osećajnoj i umetničkoj neautentičnosti autentičan) modernizam koji je beslovesno savremen, nego da je, naprotiv, odista bio jedan od onih vanredno retkih koji su bili u svom vremenu i ostali u našem vremenu apsolutno moderni. Ta se dinamička nesavremenost odupire opšteprihvaćenom fetišizmu vazdanje sadašnjosti, koje se u ponašanju manifestuje kao pomodarstvo, metodološki kao istorizam, u sferi estetskog kao žanrovsko čistunstvo, a u politici kao konformizam. Ukratko, ideologiji koja je baš u vreme njegovog delovanja prevladala u SAD-u i svugde odakle to izgleda kao neko zabavnije mesto, a koju je Gril Markus (Greil Marcus) opisao kao nihilizam koji živimo kao da je stvaran život, što će reći da smo postali parložina, srećni kao prase u govnima i tačno toliko sposobni da kažemo šta mislimo. Bez sumnje, pišući u propratnom materijalu kako Angel’s Breath predstavlja nastavak njegove borbe protiv primitivizma, mislio je i na one koji – srećni u transu, u svetu što postoji samo u glavama ljudi bez skrupula ljudi bez milosti ljudi bez sećanja – tvrde, kako reče 1983, da su umetnički filmovi glupost, dočim koketiranje sa kičem i sam kič do srži je prava stvar. Ako je Benjaminov anđeo istorije rad da budi mrtve i sastavlja razbijeno, ali ga oluja koju nazivamo napretkom nezadrživo goni u budućnost, kojoj je okrenut leđima, dok pred njim raste gomila ruševina, inokosno durašan dah anđela gesta je onoga ko u svakom je porazu video deo slobode. I zaista, ovaj put bi mogao trajati večno.