Maznuvši ideju od zagrebačkog „Globusa“, koji je propustio hrvatske medijski eksponirane intelektualce kroz „anketnu“ proveru njihove poznatosti i (ne)omiljenosti (v. „Globus“ br. 599 od 31. 5. 2002), beogradski „Blic News“ (od 12. 6. 2002) pokušao je da sličnom testu podvrgne srpske intelektualce. Rezultati ovih novinskih istraživanja – uz sve moguće nedoumice glede metodologije i „reprezentativnosti“, koje prepuštam onima koji se time profesionalno bave – govore ponešto o aktuelnom preseku mentalnog stanja ovih nacija, i to onih njihovih – žalosna im majka, i srpska i hrvatska! – upućenijih i obrazovanijih delova. Oni, naime, otkrivaju nešto što bi se u najboljem slučaju moglo opisati kao Velika Konfuzija, a čiji su glavni sastojci ogromna neupućenost i gigantska količina idiotskih stereotipa baštinjenih iz krasnih devedesetih, a koje i mnogi naši „akademski“ sugrađani kusaju naivno, pitomo i slasno kao beba pokvarenu kašicu, sve iskajući još.
„Globus“ je, a za njim i „Blic News“, pokušao da ispita svoje sagovornike o tome koji su im od ponuđenih im intelektualaca najfamilijarniji, te koji su među njima najomiljeniji, odnosno najomraženiji, za koje se vezuje najviše pozitivnih ili negativnih atributa. Takođe, i jedni i drugi pribegli su i jednom daleko egzaktnijem, mada na svoj način ograničenom metodu: provukli su sva odabrana imena kroz internet-pretraživač Google, ne bi li se videlo koliko je ko prisutan i poznat u cyber-prostoru, i tako sastavili virtuelni „top 50“. Ponukan izazovom igre, i gorepotpisani je rešio da i svoje ime propusti kroz Google… phii, da sam kojim slučajem intelektualac, našao bih se, sa svojih 337 „poena“, na 39. mestu, između Vladete Jankovića (355) i Vidosava Stevanovića (318)… Toliki bi mi, da jesam, dakle, bio googled! Sam je, pak, inicijalni izbor imena koja će biti podvrgnuta anketi bio posve proizvoljan tj. odokativan, što je inherentno ograničenje ovako sprovedenih istraživanja; ipak, u oba je slučaja primetan trud da se na listi nađu imena koja će makar simbolizovati veliku razuđenost „scene“. Utoliko su i rezultati u najmanju ruku indikativni tj. bar fragmentarno i ovlašno portretišu „duh vremena“. „Globus“ je anketirao 800 slučajno izabranih telefonskih pretplatnika, BN se ograničio tek na 100 studenata (valjda BU, mada to nigde ne piše). I – šta da vam kažem?! Najomraženiji hrvatski intelektualac je jedan Srbin – Milorad Pupovac! Među prvih dvadesetak negativaca još je nekoliko rasnih „izdajnika“ (Lordan Zafranović, Igor Mandić, Ivan Prpić, Žarko Puhovski, Slobodan Šnajder, Viktor Ivančić…), mada je ta minus-lista prošarana i nekim imenima njihovih nacionalističkih suprotnika (Antun Vrdoljak, Ivan Aralica, Živko Kustić…). Kod napredne beogradske studentske omladine – čije je temeljito neznanje, sudeći po ovoj anketi, upravo impresivnih razmera – najomraženija je jedna takođe „nacionalno nepouzdana“ osoba – Hrvatica li je, šta li je, to se naloženi kibiceri stalno pitaju – imenom Sonja Biserko; ne treba ni sumnjati da joj za vratom diše Petar Luković, a da su odlično plasirani i Borka Pavićević, Nataša Kandić, Biljana Srbljanović i Bogdan Bogdanović. No, ipak, na toj su negativnoj „top ten“ listi lepe pozicije zauzeli i Emir Kusturica (koji, opet, vodi na listi omiljenih, praćen Dušanom Kovačevićem i Matijom Bećkovićem!), Milorad Pavić, Dobrica Ćosić i Momo Kapor. I ova su trojica prisutna pri vrhu pozitivne top-liste, ali takođe i Biljana S. i Dušan Makavejev! O Basari i Dragojeviću da i ne govorimo. Među anketiranim Hrvatima, pak, najomiljeniji je Ivan Supek (idealna pozicija: odavno „patriotski proveren“ mislilac, a ipak sasvim nepoveziv bilo sa Tuđmanovom bilo sa sadašnjom vlašću!), a najpoznatiji Antun Vrdoljak (ovde – njegov kolega Kusturica). „Šampioni interneta“ su Boris Maruna, Slavenka Drakulić i Ivo Banac, odn. Kusturica, D. Ćosić i Makavejev.
Vrednosno/afinitetsko opredeljivanje „za“ ili „protiv“ pojedinih intelektualaca, naročito onih čiji javni lik & delo nose jak politički naboj (u mnogo širem smislu od bavljenja politikom-kao-zanatom), a sve to uglavnom po raskolnoj liniji prihvatanja ili odbacivanja oficijelne verzije „patriotizma“ kao nasleđa Kretenskih Vremena, po(t)kazuje kako su sve „linije razgraničenja“ uspostavljene u devedesetima i dalje tu negde, i kako je tada stvoreni imidž javno angažovanih intelektualaca – kao predmeta poštovanja i poverenja, odnosno odbacivanja i mržnje – i dalje važeći. A ipak, sve ovo (mi) danas deluje nekako operetski, metiljavo i prohladno, barem u poređenju sa egzistencijalno krajnje zaoštrenim prilikama iz prethodne decenije: kao da je žestoko nadirući „nihilistički“ hipermaterijalizam tranzicije zapravo sve Javne Likove prepustio mašini Velike Većinske Ravnodušnosti, u kojoj mnogi priupitani više po inerciji-negde-načutih-stereotipa nego sa istinskim pozitivnim/negativnim žarom pokušavaju da napipaju i nekako definišu vlastitu poziciju u Novom Društvu, poštapajući se imenima poznatih kao sredstvom za olakšavanje samoidentifikacije. A Pravi Problemi su zapravo negde na drugoj strani, i svode se na (ne)mogućnost što bržeg i pouzdanijeg pribavljanja što veće količine onog finog papira made in Topčider sa likom Nadežde Petrović ili, još bolje, onog novcijatog i uvoznog, sa mini mapom evropskog kontinenta na poleđini… Te mu u tom smislu i „javni intelektualci“ (Russel Jacoby) u svemu tome više dođu kao nekakva (još jedna u nizu) Najvažnija Sporedna Stvar Na Svetu, nego nešto oko čega se vredi ozbiljnije zamajavati. Ovo je, dakako, savršeno sukladno s malograđanskim gledanjem na stvari, ali – nismo li se za to borili? Demokratija nužno reformiše ulogu „javnih intelektualaca“ tako što njihov uticaj postaje osetno manje istaknut, ali ipak zdraviji. I to je O. K. Nije li Drug Tito lucidno zborio da je „revolucija nešto drugo od običnog, mirnog života“?! No, Revolucija-kao-mogućnost baršunasto je ukinuta u svetu koji bezuslovno veruje još samo u đenge, a da prvi put nema neke zamašnije ideologije koja bi ga zbog toga prekorevala; propale i arhaične južnoslovenske „plemenske revolucije“ devedesetih – kao nekakvi otužni retro–pokreti – najbolji su dokaz za to. U takvom svetu najlakše ćete prepoznati one koji ne znaju šta bi sa „suvišnom slobodom“ po tome što će brzo zakukati za upokojenim Neprijateljem, tim žalosnim smislom njihove borbe!
