Protekle nedelje su dve teme u Srbiji gotovo zasenile euforično, a nakon toga tragično izveštavanje o fudbalskoj reprezentaciji Srbije u Kataru. Na prvi pogled, mogli bismo da pomislimo da smo preko noći postali društvo u kojem su problemi nasilja u školama ili diskriminacije žena vredni ozbiljne medijske pažnje. Slično se, recimo, desilo u Nemačkoj gde decenijama unazad nije zabeležen tako mali interes za Svetsko prvenstvo.
Nije samo reč o tome da su Nemci ispali u grupnoj fazi, kao mi, već je tamošnja javnost u tihom bojkotu prema domaćinima.
U emisiji “Biser pustinje” započeta je polemika oko toga ko je kriv za lošu igru naše reprezentacije, pa se stiglo i do žena fudbalera. RTS se nije najbolje snašao u obradi ove teme koja je danas, zahvaljujući društvenim mrežama i senzacionalizmu medija, važna koliko i Piksijeva taktika ili zdravstveno stanje igrača.
Jednostavnije rečeno, ako ne umete da prepoznate i nametnete teme, onda one nađu vas, u ovom slučaju – nespremne. Supruge fudbalera na Instagramu, starlete na stadionima, tračevi iz svlačionice, sve je postalo važnije od fudbala. Da stvar bude gora, reporteri iz Katara nisu otišli dalje od snimaka oko stadiona, navijača sa prognozom rezultata ili stranaca u tržnim centrima koji pokušavaju da izgovore “sportski pozdrav!” Nismo videli fan zonu gde su trošene pare kako bi našim navijačima pevao Aca Lukas i neke druge pevaljke, ko su momci sa transparentima koji pozdravljaju predsednika i ko je sve putovao u Katar o trošku države.
Umesto svega toga, kod nas se raspravljalo o uvredama i izvinjenjima ženama jer ih s jedne strane smatraju odgovornim za loše rezultate, dok im s druge strane sugerišu da je najbolje da svojim mužjacima spreme krilca i grickalice i lagano izađu iz kadra. Tabloidi su dobili fenomenalan materijal za medijski referendum “za” i “protiv”. Za sada je glavni junak “Bisera pustinje” digitalni program za virtuelni studio kojim se emituje hologram dopisnika.
Pa zašto se onda zaboga predsednik uključuje telefonom na Pink, kad bi uz pomoć takvog programa mogao sa bilo koje tačke na planeti da se pojavi na RTS-u, Pinku, Happy-ju, B92 ili Prvoj. Ili čak da se pojavi na svim kanalima istovremeno, da se multiplikuje, kao u virtuelnoj simultanki.
Paradoksalno, iz Katara je uz fudbal stigla tema koja se tiče položaja žena u našem društvu, a pokazalo se da za nju nismo spremni. Udarila nas je kao ispucana lopta u glavu, ili možda da izvinite u jaja.
Drugi, mnogo strašniji primer medijske nepismenosti odigrao se nakon pojavljivanja snimka nasilja nad nastavnicom u srednjoj školi u Trsteniku. Prve faulove su napravile sve televizije koje su bez prvog prvo upozorenja prvo emitovale, pa potom besomučno ponavljale taj snimak. Usledile su osude sa svih strana, zgražavanje, protesti prosvetnih radnika, uz najave vanrednih mera iz ministarstva. Gotovo da se niko nije pridržavao preporuka o medijskom izveštavanju o nasilju. Direktor je pokušavao da umanji incident, a pojedine kolege da, bez uvida u detalje slučaja, postavljaju “dijagnozu na daljinu” što je takođe krajnje neprofesionalno. Ovakvi slučajevi po pravilu ukazuju na sistemsko postojanje problema – od zakonskog nivoa, preko prosvete, lokalne sredine, škole, porodice i konačno pojedinca. Nema lakih rešenja, svaki slučaj zahteva pažljivu analizu i delanje uz prisustvo stručnjaka. Nažalost, ovde su mediji takođe našli zgodno referendumsko pitanje o zločinu i kazni, što je ponovo polarizovalo javnost. Poslednja vest je vezana za pokušaj suicida upravo jednog od momaka, a pominje se i njegov otac koji je snimak uviđaja delio na društvenim mrežama. U medijima se pojavio i izveštaj lekara o povredama pri navodnom pokušaju samoubistva, što je dokument koji mora biti zaštićen. Ovde se niz faulova nastavlja, jer čak ni roditelj, baš kao ni mediji, nemaju pravo da dele takve sadržaje. Šerenting je često u vezi sa potrebom roditelja da bez razmišljanja dele slike i snimke svoje dece na društvenim mrežama. U pomenutom slučaju je to urađeno da bi se, pretpostavljam, zadobila uloga žrtve i smanjio odijum javnosti. Društvo se ne bavi rešavanjem ovog problema, baš kao ni problema diskriminacije žena, već se kao na fudbalskoj utakmici nadmeće u što glasnijem navijanju. Akteri postaju hrana za žutu štampu, kao u šou programima Džerija Springera gde se borite za naklonost publike koja daje konačnu presudu ko je u pravu. Žrtva je u međuvremenu postala i izgrednik. Strašno je što niko od nasilnika nije pokazao minimum empatije, niti kajanja. Strašno je što prosvetni radnici nemaju nikakav autoritet. Strašno je što škole nemaju nikakav mehanizam da sankcionišu nasilje. Strašno je što je nasilje jezik koji učenici mora da nauči da bi uspeli da prežive osnovnu i srednju školu. Strašno je što mediji otkrivaju identitet i lične podatke maloletnih osoba. Strašno je što nas pali nasilje na terenu, u školi ili dok gledamo utakmicu. Strašno je što se primamo na provokacije i postignuti gol slavimo vatanjem za qrc, a fudbalsku utakmicu sa Švajcarskom vidimo kao Boj na Kosovu. Nije strašno što smo pukli u fudbalu, strašno je što je nasilje ukorenjeno u svakom segmentu društva. Izraz godine, po Oksfordskom rečniku, odlično opisuje ovo stanje “goblin mode”, jer smo ukapirali da smo nakon korone postali zlobni. Zbir tih naših malih zloba čini veliku ružnu sliku u kojoj smo se prepoznali.
