Kad čoveku sve oduzmeš, dovoljno je da mu posle jako malo daš, pa da bude presrećan – zapravo, dovoljno je i da samo nagovestiš da bi mogao da mu vratiš nešto od onoga što si mu uzeo ako bude dobar i ne pravi probleme, i čovečuljak je već van sebe od radosti. Tako i mi: namignulo nam je sa najnadležnijih od svih nadležnih mesta, dakle od Gospodara u ime vlasti i vlasništva nad nama i našim životima, i od Potpukovnika u ime „struke“ koja upravlja nama u dirljivoj simfoniji s njim, da bi uskoro mogli da nas pripuste na slobodu. Ne odjednom nego u fazama i na kašičicu, i ne na baš pravu slobodu, ali ipak na kakvu-takvu, izrazito uslovnu: odmah nam je, naime, rečeno da će nam slobodica biti ukinuta ako ne budemo dobri, a mi neka vidimo šta to znači.
Prethodno je, doduše, potrebno da učinimo još poneki nemali plezir onima u čijim smo rukama, recimo da pokorno izgutamo još nedefinisan broj neustavnih i skandaloznih policijskih sati, i bar još tri cela policijska dana, pa će posle naš slučaj biti ponovo razmotren. Slobodičica će nam biti vraćana sat po sat, minut po minut, da se ne polakomimo, a već nam je objašnjeno i da je najsigurniji način da ne prokockamo poklon i ne izneverimo dobrotu naših zaptija to da čak i nakon vraćenog punog prava na kretanje dobrovoljno ostanemo u svojim izbama; raskalašno korišćenje vraćenih prava moglo bi da rezultira ponovnim ukidanjem istih, i šta smo onda uradili? Dakle, bolje da sačuvamo novo-staru slobodu (kad i ako jednom stigne) tako što je nećemo konzumirati… Ili ovako: ako želimo pravo da budemo napolju, najbolje je da ostanemo unutra.
Ali dobro, ipak, činjenica je: ne može ovo još dugo ovako, čak ni ovde (drugde, uostalom, i nije bilo baš ovako; bilo je kojegde čemerno i loše, ali ne baš na ovaj način, ovako brutalno zaptijsko-policijsko-militaran). Mora se osmisliti neka izlazna strategija (čuj – izlazna!) za vanredno stanje i policijski čas, iz mnogih razloga, ne toliko zarad narodnog duševnog zdravlja koliko iz razloga političkog i ekonomskog oportuniteta.
Zato je već i te kako pravi čas za razmišljanje na temu: a šta će nas to dočekati tamo na izlazu iz kućne konfinacije? Kakva je to Srbija i kakav je to svet koji ćemo zateći kad i ako jednom izađemo iz razgaženih i znojem prinudne dokolice razjedenih kućnih papuča? Ne, ne mislim na lepršava i pretenciozna razmatranja dežurnih humanista i mislilaca opšte prakse o tome kako „svet nakon ovoga više neće biti isti“ i na slično tra-la-la, nego na sasvim konkretne stvari. Iz svih najava i objava bespravnih vlasnika naših života vrlo je jasno – zar je neko iznenađen time? – da im se ovo koronsko proleće jako osladilo i da, ako već ne može da se produži zauvek, gledaju da pronađu načine kako da potraje što duže, uz izmene tek tehničko-stilske naravi. I zato, ako im dopustimo da uistinu iskreiraju naše buduće živote, pa makar tobože i „na oročeno“, onda stvarno nismo ni morali da izlazimo iz kućnog pritvora, pošto za bolje i nismo ako za bolje ne zapnemo. E sad, kad smo već kod kreiranja, mene trenutno najviše fascinira jedan, hm, modni detaljčić kojim nam se uveliko preti – što lokalno, što na globalnijoj skali. Radi se o famoznoj masci kojom nam valja pokrivati lice da ne dobijemo i ne prenesemo virus. S raznih nam se strana preti da ćemo morati (naglasak je na moranju) da nosimo maske u javnom prevozu, u prodavnici, ovde, onde… Vesić Goran je po običaju – ako se Vulin ne istakne – pobednik u morbidnoj bizarnosti, tvrdnjom da će u gradskom prevozu maske „ostati duže, možda i trajno“. Čuj, trajno?! Šta li je uopšte „trajno“ u toj promajnoj glavi i kako ona to, pobogu, zamišlja? Vučić Aleksandar je, dakako, neprikosnoveni gospodar pasivno-agresivnih i uznemirujuće sociopatskih tvrdnji i postupaka, a glede maski naročito je zlokobno zazvučalo ono njegovo „moraćete da ih nosite“; obratite pažnju na to ko će morati da ih nosi: vi, koji niste ja! Moraćete, a ne moraćemo, ili makar neko neodređeno moraće se, kako bi rekao bilo koji drugi političar i javni službenik, kamoli državnik… Nivo naslade u toj bataživojinovićevskoj sad-ću-vas-maskiram pretnji toliki je da je jasno da govornik proživljava najbolje dane svog čemernog života. Ali, i mimo svih tih odurnoća naše lokalne duhovne i moralne bede, ovo je tema kojoj vredi pristupiti temeljitije, jer nam govori nešto bitno o svetu u kojem smo osvanuli, ili ćemo osvanuti koliko sutra ujutru, ako nešto ne učinimo. Zato će i redovi koji slede biti nekovrsna fenomenologija maske; krajnji je vakat za to.
Neću ovde govoriti o virusu ni o medicini, jer nikada ne govorim o njima, nego uvek govorim o ljudima i o društvu. O osnovnoj nameni tzv. hirurške maske i raznih njenih boljih ili slabijih sestara podsetiću tek toliko da su i ljudi iz medicinske, štaviše epidemiološke i njoj srodnih struka, od početka ove tarapane veoma neodlučni i veoma podeljeni oko toga koliko uopšte ima smisla nositi masku ako niste medicinski radnik, ili zaraženi, ili neko ko se o zaraženom brine. A o tome da ako se nepravilno i nehajno koristi (što je, koliko vidim, vrlo raširena praksa) može da nanese ozbiljnu štetu, da i ne govorimo.
Razmišljajući o maski kao o (sve indiskretnije nametanom) omenu naših budućih života, bar za neko vreme, setio sam se, odnekud, lucidnog Veselka Tenžere, koji je bradu definisao kao „gaće za lice“. Sledeći ovaj Tenžerin literarni postupak, masku ću za potrebe ovog primenjenog ogleda nazvati „kondom za lice“. Njena je gromko reklamirana uloga, naime, tehnički i simbolički praktično istovetna onoj koju je kondom (do tada samo ne baš sasvim pouzdani sprečavač neželjene trudnoće) dobio otkad je HIV virus urodio epidemijom AIDS-a, najčešće prenošenog polnim putem. Kondom (ako ne pukne…) zaista štiti od gđe Side, ali takođe – nemojmo se lagati – sprečava, kako da kažem, blaženo direktan kontakt između genitalija, koji je oduvek jedna od neuporedivih i nenadoknadivih čari seksualnog opštenja. Maska za lice je isto to, samo na neuporedivo široj skali: dok naše genitalije dospe da vidi tek vrlo ograničen broj ljudi (ako nismo Roko Sifredi ili Katja Kasin), naše je lice dostupno svima, ono je naše osnovno obeležje u vizuelnom, pa i taktilnom smislu. Umotano u hiruršku masku tako da nam preko nje samo okice viruckaju, ono se u znatnoj meri depersonalizuje, to jest, ne depersonalizuje se ono, lice, nego mi, vi, ja – ličnost koja to lice nosi svetom. Svet u kojem „svi“ nose maske utvaran je i sablastan, on je već ostvarena, već gotova distopija; on je košmar iz kojeg se ne budite, nego u kojem se budite; slika beznađa bez izlaza. Prostor u kojem svi, ili znatna većina prisutnih nose maske – neka je to autobus, bioskop, samoposluga, učionica, fabrika, novinska redakcija, šta god – jeste prostor bez stvarne komunikacije (ono malo neophodnog mumlanja na stranu) jer su uslovi za nju bez ozbiljnog šuma gotovo nepostojeći; to je prostor bez zajedništva, unapred lišen svake moguće i potencijalne ljudske topline ili bilo koje druge emocije osim uzajamnog straha izolovanih jedinki, od kojih svaka zasebno drhturi za goli život. Iako namenjena tome da vas štiti, vaša maska u ogledalu, dakle umnožena na licima drugih, štaviše SVIH drugih oko vas u koje zurite u tihom užasu, zapravo je neprestani memento mori, ona je trajno bukteći izvornik psihoze, multiplikator egzistencijalnog čemera. Da li je neophodno da napomenem da je svakoj totalitarnoj ili autoritarnoj vlasti takvo stanje de facto umrlog društva kao zajednice slobodnih i raznolikih ljudskih bića, stanje u kojem nema prave komunikacije i zajedništva, a ima mnogo suštinski bezrazložnog uzajamnog straha (koji se, nota bene, ne tretira kao poremećaj nego, naprotiv, kao jedina normalnost!), veoma komotno i drago?
Ovde ipak napuštam metaforu kondoma u korist jedne druge, ali to zahteva izvesna uvodna razjašnjenja. Velike monoteističke religije jako su volele da ljudima, a naročito ženskoj polovini čovečanstva, silom pokrivaju lice, kosu, telo; danas se u tome najviše ističe radikalni islam(izam), koji ženama nameće razne forme pokrivala, poput feredža, zarova, hidžaba, te onih najradikalnijih – nikaba i burki. Burka je, u neku ruku, postala simbolom celog tog „kompleksa“, i oko nje se ponegde na Zapadu vodili veliki sporovi: koliko je ona izraz potlačenosti žene, a koliko izraz prva na slobodno iskazivanje verske pripadnosti? E sad: nemoguće je ozbiljno osporiti da se u tom zapoveđenom pokrivanju krije dubinska potlačenost žena – ali i svake druge ljudske individualnosti i slobode. A opet, istina je da ima ne tako malo žena koje se sasvim dobrovoljno uvlače u nikabe i burke. Zašto? Može se reći da su interiorizovale sistem verovanja koji ih tlači, i to ostaje tačno nezavisno od toga kako će to njima izgledati. Na ovom nam je mestu, ipak, zanimljiviji jedan drugi aspekt pokrivanja: verski autoriteti, ili oni koji se takvima predstavljaju, insistiraju na tome da burka (& co.) ne tlači i ne depersonalizuje ženu, nego da je čuva i štiti (pre svega od pohotnih pogleda i niskih namera neobuzdanih muških svinja), te da je čini slobodnom unutar tog prividnog zatvora od tkanine. Utoliko je burka hirurška maska za vernice, ali onda može i obrnuto: maska je sekularna burka.
Tako to rade religije, ne samo ova iz gornjeg pasusa. Meni je, kao ateisti, mnogo bliža i draža nauka, koju sam – možda ponešto naivno – oduvek tretirao kao suprotnost religiji. To, međutim, ne znači da nauka, shvaćena kao nekovrsna ideologija (recimo – ideologija zdravlja kao obaveze, a ne prava ili neizvesne mogućnosti), nema totalitaran potencijal koji ne zaostaje za religijskim. Šta nas, gledajući sve uočljivije nuspojave ove pandemije, sprečava da zamislimo svet (ako još uopšte ima potrebe da zamišljamo?) u kojem će „reč nauke“ biti sveta i nedodirljiva propoved i zapoved sekularne religije, koja će takođe – kao i njena pomalo zastarela „metafizička“ prethodnica – biti zgodno udružena i uvezana s političkom i finansijskom moći, i zajedno će s njima samovoljno kreirati naše živote? Uključujući i to šta nosimo ili ne nosimo na glavi, i čime pokrivamo ili ne pokrivamo lice. U tom totalitarno meritokratskom poretku paternalističke tiranije, „struka“ postaje sekularno sveštenstvo, agenti Spasenja na ovom svetu, koji podrazumevano bolje od nas znaju šta je za nas dobro. U tom svetu, koji možda osviće na naše oči dok sve oko nas smrkava, možda će i nošenje maske biti razdelnica Ispravnih i Pogrešnih, zdravih i kužnih, poželjnih i nedodirljivih, dok će stigmatizacija „nemaskiranih“ i njihovo isključenje iz pristojnog društva kao leproznih otpadnika za treći milenijum, biti ritualan čin kojim se društvo čisti od „nepoželjnih elemenata“, onih koji su sami po sebi zarazni, nosili oni opasne viruse ili pak ne, to je najmanje važno, jer virus nije više čak ni metafora, on je naposletku mnogima već danas samo izgovor.
