Mali smak sveta

U utorak jedanaestog oktobra počelo je nešto što na smak sveta liči više nego išta što smo do sada mogli da vidimo. Ako je trebalo da se ovaj svet nekako smakne, nije bilo boljeg načina nego da se počne od Njujorka i Vašingtona, od dve svetski čuvene kule WTC-a i od Pentagona. Nisu to bili samo simboli Amerike kao jedine supersile, niti svetskog kapitalizma, globalizacije i planetarne vojne dominacije. U meri u kojoj Amerika stvarno nekako predvodi ostatak sveta, to su bili i simboli najveće moći i uspeha kakvom bi cela planeta trebalo da teži. Oteti jedan avion u Americi vrlo je teško i za najopasnije teroriste. Ne pamtim kad se to poslednji put dogodilo.

Oteti istovremeno jedanaest aviona punih putnika i pomoću pilota samoubica usmeriti ih na Njujork i Vašington i biti onako ubitačno precizan, to je nešto što smo smatrali apsolutno nemogućim. Ko god se do sada bavio bilo kakvim terorizmom uspevao je najviše da podmetne bombu u neku zgradu ili da obori civilni avion. Za organizovanje katastrofe ovolikih razmera bila je, dakle, neophodna ogromna ubilačka mreža, mnogo ljudi moralo je biti fanatično uvereno da WTC treba da se sruši, da zbog nečega vredi ubiti hiljade civila, a neko je pri tom morao da isplanira i izvede operaciju neviđenih razmera, i to u zemlji najvećih kontrola, radara i kamera, koja troši brda para na tajne službe i sva moguća obezbeđenja.

Šta da mislimo kad se dogodi nešto nezamislivo? Izvesnost na kojoj je počivao jučerašnji svet dovedena je u pitanje. To znači da najkrupnije vesti koje dolaze iz Njujorka i Vašingtona nisu one o broju mrtvih i ranjenih, ni o veličini razaranja. Koje su najvažnije posledice ovog najvećeg napada na američku teritoriju još od Perl Harbura tek treba da se vidi. Šta uopšte može da se nastavi, šta od dosadašnjih pravila još važi, šta će se dogoditi na Berzi, koja je već pokazivala jasne znake duboke recesije? Kako će reagovati Vašington? Vojska će sigurno hteti da negde baci neke bombe, ali gde i na koga?

Osama Bin Laden? Neću da grešim dušu, možda je on zbilja glavni krivac, mada sve ovo izgleda malo previše i za njega. Osim toga, prilično je odvratna ta brzina kojom se iz Amerike usmeravaju optužbe ka islamskom i arapskom svetu. Ali, ako jeste u pitanju terorizam, ne vidi se kako Amerika može adekvatno da odgovori na napad ovolikih razmera. Ništa od dosadašnjih odbrambenih planova i strategija ne izgleda primereno, posebno ne onaj užasno skup projekat antiraketnog štita koji bi trebalo da odbrani Ameriku od nuklearnog napada iz nekih terorizmu sklonih zemalja. Teorija o tome da se u samoj Americi ne mogu naći nikakvi fanatični teroristi samoubice, nego da moraju biti spolja ubačeni, može lako da uveliko zaoštri ionako strog režim ulaska stranaca. Tajne službe sigurno će tražiti veliko povećanje budžeta, a sve mere bezbednosti i kontrole mogle bi dobiti nepodnošljive razmere. Izgledalo mi je da u Americi već ima previše straha, provera i snimanja, a ako su teroristi upravo pokazali da to sve ne vredi ni pet para, ne vidim kako će funkcionisati aerodromi i avionski saobraćaj. Moglo bi se očekivati da policija dobije neka nova ovlašćenja, da se uvedu svakojake nove zabrane i restrikcije, i sve to nekako liči na košmarnu budućnost te velike, nekad veličanstveno slobodne zemlje.

Da li će neko u Americi ozbiljno tražiti odgovore na teška pitanja o tome da li američka spoljna politika izaziva i podstiče ovakve očajničke napade? Ko je ili šta stvorilo te samoubilačke osvetnike? Zašto se u gotovo celom svetu skupilo toliko zluradosti usmerene ka Americi? Da nije sve to dokaz da je jedina supersila prevršila meru u arogantnoj ambiciji da oblikuje planetu po svojoj slici i prilici? Bojim se da užas, panika i bes neće biti dobri saveznici onih koji bi hteli da razmisle o tome kako da Amerika svetu pokaže neko ljubaznije lice. Prve reakcije sigurno će ići u pravcu žestokog uzvraćanja, i čini se da neće biti mnogo vremena za pažljivu istragu, što znači da se Avganistanu crno piše, pošto Osama obično tamo boravi. Kao gost Talibana, koji su se svojevremeno školovali i obučavali o američkom trošku da bi ratovali protiv bivšeg Sovjetskog Saveza.

Ali, kad prođe prvi šok, Amerika bi ipak morala da zaključi da njena unutrašnja ranjivost nije problem koji se može rešiti tehnički, pomoću neke nove spravice. Od ovakvih napada u kojima neko svesno žrtvuje svoj život nikad neće biti prave zaštite. A Osama je možda najveći, ali sigurno nije ni jedini ni poslednji zakleti neprijatelj Amerike. Takvi očajnici nikad ne mogu da pobede, ali, takođe, nikad i ne odustaju, i ne mogu da izgube pošto su već sve izgubili. To je njihova polazna pozicija.

Stoga bi neko u Vašingtonu dobro uradio ako bi se zamislio oko toga kako smanjiti proizvodnju očajanja u nekim delovima sveta. Ili barem kako s tog proizvoda skinuti etiketu „made in USA“.