Pomenutu ransom note otpremio sam pre desetak dana, hteo sam danas da je pronađem u svojoj zaostavštini, ali sam ju verovatno mučen krivnjom i strepnjom podsvesno ubrisao tobože čisteći kompjuter od kojekakvih mojih rođ. natruha, pa šta je to bilo?
Čitam na portalu koji neka ostane anoniman komentare publike koji svi kao da su pisani istom rukom, te jedni drugima povlađuju, te kuju autora u zvezde, čas reže protiv izdajnika, čas uživaju u bratskoj, svetosavskoj i serbskoj slozi kano siti krokodili u nedeljno poslepodne, i tu se stvor potpisan kao mr Miloš D Jovanović osetio ponukanim da o sugrađanki (koju su prethodni vredni komentatori zbog njezine komunističke biografije već dobrano bili ispreskakali) napiše magistarsku pošalicu: „Na svu sreću, sada joj ni štap ne pomaže u hodu.“
Ne budi lenj, ja napišem i pošaljem ovu po moemu smernu i bogougodnu poslanicu: Nije li ovo govor mrznje i bolesne zluradosti? I sta nam magistar Milos D Jovanovic hoce reci? Da je L.P. napokon postala nepokretna, sto svakog Srbina treba da raduje? Ili ne moze da vitla stapom i da razbija glave neistomisljenicima (sto mislim da nije nikad ni radila)? Voleo bih cuti sta o ovome misli vas prvosvestenik Djordje.
Otvorim pola sata kasnije tu stranicu da prebrojim bubotke i minuse meni upućene, kad – ništa! Starosta sajta spava posle ručka, zato nema mog pitanja, ma kakvi, pojaviše se novi komentari, mog uratka nema pa nema, presavijem opet tabak pa piši nanovo nadzorniku koji tak hladnokrvno a opet i svirepo cenzuriše moju sve u svemu hrišćansku notu: tako znači vi osiguravate sabornost i jednoumije, mislio sam da ćete moju poruku okačiti kad se okrepljeni snom opet prihvatite posla, kad vi objaviste nove komentare. a moje reči nećete pa nećete, moraću se obratiti lično gospodinu (pa napišem tu prezime glavnog urednika!) koga sam imao priliku da lično upoznam!
Potpišem se pseudonimom koji neka ostane zagonetan kao i sam portal sa kojim sam se zakrvio, uglavnom sat ili dva docnije eto ti mog primarnog, primalnog teksta sa koga je službeno lice odstranilo poslednju rečenicu, onu o prvosvešteniku nije imalo srca da pusti, ili ju je shvatilo kao govor zluradosti, kakvom se sad i meni ona čini, dobri Dušan oglasio se prkosnom i nepokornom rečenicom tipa „ja rekoh šta rekoh“ i tu bi ovoj crtici bio kraj, osim što me kopka je li brat u Hristu posle jednoipočasovnih duš. muka ipak sam pustio moj očerupano delce, ili je morao da se obrati glavnom uredniku: prepoznajete li možda ovaj pseudonim, ili stil uljeza, mada je stil bedan, i da li ga zaista lično poznajete kako se on trsi te šta u tome slučaju da radimo, kako da postupimo?!
&
Ako sam kao pisac pretećeg pisma i požnjeo izvestan uspeh, kao doušnik Pošte nisam postigao ništa. Moja takoreći misija da se poštanski sandučići (oni gde mi puštamo pisma, a službenik ih odnosi svakodnevno odnosi u vreme napisano ispod proreza sa poklopcem koji jamči nepovredivost pošiljke i gde se svako bar jednom uplašio da su mu se zaglavili prsti) postave gusto i ravnomerno ne da nije urodila plodom nego se izrodila u suštu suprotnost. Ljudsko je pravo da kovertu, sa adresom i odgovarajućom markom, sami nakon četvrt sata pešačenja otpremite ne odlazeći u poštu, e, poštansko sanduče na uglu Njegoševe i Baba Višnjine iščezlo je – da odem prvo u policiju ili najpre u samu poštu?!
Pobedi što reče Peđa Rajković lenjost (stanica u B. Adžije dalje mi je nego pošta), pitam PTT službenike je li već prijavljen vandalizam nadomak pijace, neko je otkinuo poštansko sanduče tu i tu, a ne, nisu vandali, to su naši demontirali, pa zašto, hoće li staviti veće, da mi koji pišemo knjige možemo svoja dela sami otud slati kao štampanu stvar, ne, ne, ne veruju da će biti doneseno novo… – Zar misle vaši rukovodioci da je tih sandučića bilo previše?! Nema nijednog drugog, od Đerma do Slavije, od Marinkove bare do Bogoslovije… – Pa imate na svakoj zgradi pošte sanduče!
Izgleda da sam jedini zakukao zbog toga što je sanduče humano preseljeno neznano kud, znam da ima po jedno na svakoj poštanskoj fasadi, ali to je suprotno ideji pošte kao mreže, mogu ja i lično neka pisma da odnesem i da ih pustim u kućne sandučiće (o kojima je pak donesen čitav zakonik: koliki treba da mu je otvor, mora celo da bude od nerđajućeg ne znam čega, jer pismonoša ako se na tome od truleži nazubljenome prorezu poseče dobiće sepsu), ali pišem ja i stanovnicima drugih naseobina i kontinenata! Menjate marke svakih pet minuta, zalihe mi zastarevaju i propadaju, pisma moram da donosim na odgovarajući šalter gde je sad sve češće gužva kao i tamo gde se podižu penzije i plaćaju prokl. računi! Uvek ispred mene bude kurir čije preduzeće šalje devedeset preporučenih pisama, ili neko čiju neuručenu pošiljku ne možete da nađete…
Setio sam se Čapel Hila u koji nisam iz Kingswooda (vangradskog naselja od gradića udaljenog dvadeset minuta vožnje) uopšte morao da odlazim ako sam hteo da pošaljem pismo. Pismonoša kad rasporedi po sandučićima ono što je doneo, pokupi pisma koja su stanari zadenuli za okvir iznad sandučića. Uredno adresirane pošiljke sa zalepljenim markama (a koja niko ne uzima, ne otvara, ne pljačka i ne čita) stavlja pismonoša, koji je, eto, dvosmeran, u zaseban odeljak služb. kož. tašne i to je kao da ste pismo odneli u sanduče, hm, u teget bogme sanduk koji ne stoji samo ispred pošte nego i tamo gde u vidokrugu nema nijedne pošte.
Htedoh da makar službeniku obezbeđenja (s njim sam se lani bio zakačio kad je za naše dobro hteo da komanduje zmijom koju smo usled naše prekobrojnosti nevoljko oformili) prepričam to svoje prekomorsko iskustvo uveliko poznato čitaocima, ali me odjared obuze mala snaga.
