Poreklo imovine: Namenska izjava
Ne zna se da li je to tek onako, literarni i opšti zanos, hiperbola, ili Aleksandar Vučić nije preterivao već je mislio na nekog koga dobro poznaje. Premijer je, naime, prilikom posete fabrici iz sistema namenske industrije u Velikoj Plani, vrlo namenski izjavio:
„Ne može neko ko ima prijavljenu platu od 50.000 do 70.000 dinara da bude veliki gazda koji ima dva poršea, ili dva velika mercedesa i 17 kuća i stanova. To za platu do 80.000 dinara ne može, pa će morati da objasni kako je to stekao.“
Rekao bih da je bilo u pitanju jedno tipično vučićevsko preterivanje radi jačeg efekta, ali, ruku na srce, uopšte nije nemoguće da u Vučićevom bližem i daljem okruženju ima onih na koje bi pomenuti inventar imovine mogao da se odnosi.
Sa svakom promenom vlasti ovde počinje nova tranzicija, jer to se u Srbiji pretvorilo u permanentni društveni odnos i pojavu, i u takvim uslovima rađa se i nova klasa koja trguje najpre političkim uticajem a to može doneti pristojno bogatstvo. Nema tu fiskalnog računa, niti bilo kakvih računa, ali ima računice da se zgrnu pare dok „ovo naše traje“.
Za tri godine Vučićeve dominacije došlo je do promene krvne slike tajkunskog organizma i na sceni se, za sada stidljivo, pojavljuju novi igrači, ali, po prirodi stvari, neće dugo ostati samozatajni, kao što ne verujem da su oduševljeni Vučićevim nalogom da se spremi, koliko odmah, zakonsko rešenje koje bi omogućilo ispitivanje porekla imovine.
Nego, oni se nadaju da će baš njih, te nove, mimoići poreski organi u zemlji gde je po tom osnovu, osnovu imovine, sumnjiv svako ko porodici obezbeđuje tri obroka dnevno.
Uostalom, i Vučića bi neko mogao da pita kako s platom od 124.000 dinara izdržava porodicu, plaća deci školovanje pa još o svom trošku plaća novinarima kolače, a povremeno napravi i neki prijem ističući kako se, eto, on galantno mašio novčanika sve da državi ušpara neki dinar. Svi su, hoću da kažem, sumnjivi. A najsumnjiviji su, ako se izuzme imovina stečena kriminalnim radnjama, oni koji su blizu ili su u vlasti, pa sada grabe do onog poslovičnog prvog miliona posle koga većina pitanja o imovini postaje besmislena jer ulaze u fazu legalizacije obrta.
Bilo kako bilo, Aleksandar Vučić je rešio da održi obećanje iz januara ove godine i najavio je da će u septembru biti gotov predlog zakona. Ministarstva pravde i finansija dobila su nalog da za mesec i po dana pripreme nacrt zakona koji bi, ah, kako je to baš zgodno, ušao u skupštinsku proceduru baš pred najavljene lokalne i pokrajinske izbore (sve se češće pominje 20. decembar kao datum održavanja izbora), pa nije zgoreg iz kanije trgnuti mač pravde i vitlati s njim do pobede – na izborima. A posle ćemo da vidimo.
Pitanje koje ohrabruje zagovornike teze da se radi o čistom političkom marketingu glasi: zašto se postojeći propisi ne primenjuju?
Po sadašnjem zakonu, ako funkcioneri prikriju ili prijave lažnu imovinu, podležu krivičnom gonjenju, a kazna je od šest meseci do pet godina zatvora. Vidimo kako se to primenjuje, odnosno ne primenjuje osim formalnog popunjavanja imovinske karte.
Nama se na tenderima i aukcijama za kupovinu preduzeća pojavljuju i nezaposlena lica a slabo se pritom proverava poreklo imovine, a to se može raditi i bez posebnog zakona. Kao što poreski organi mogu da reaguju kad god se uoči nesrazmera između imovine i deklarisanog imovinskog stanja.
Takav vidljiv oblik raskalašnosti može biti sankcionisan i bez novog zakona po članu 59. postojećeg Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji koji omogućava unakrsno poresko preispitivanje pomenute nesrazmere.
Ovoga mi krsta: Pridobijanje vernika
S druge strane, naši državni organi nisu nabildovani kao Bojan Pajtić uslikan ovih dana razgolićen na novosadskom Štrandu. Sve je suprotno, organi pate od pothranjenosti i anemije, vidljivi su znaci opšte slabosti, a čišćenje Augijevih štala u kojima je zakopano nelegalno bogatstvo traži zdravu, mišićavu, pravilno definisanu, rečju, jaku državnu upravu, nesklonu, zbog opisanih slabosti, podmitljivosti i političkim uticajima.
Ne sumnjam da će pomenuta ministarstva napisati neki nacrt zakona i da će to, verovatno, ući u proceduru, ali će od toga biti koristi – ako se izuzme faktor moguće represije nad političkim protivnicima – koliko će biti koristi od onog krsta koji će da se uzdigne na planini poviše Kraljeva. Čista simbolika. Krst će biti visok 33 metra i težak 40 tona i biće osvetljen, pa će noću moći da ga vidi pola Srbije.
Cela Srbija će da vidi zakon i moći će da se krsti pred tim čudom, i danju i noću. Bolje bi bilo da su crkveni oci otvorili neku narodnu kuhinju u Kraljevu nego što će da potroše oko sto hiljada evra za ovu skalameriju, kao što bi bilo bolje da aktuelna vlast počne da primenjuje već postojeće propise nego da pridobija nove vernike štancovanjem novih zakona pred nove izbore.
Bez dobrih ideja: Izvolite fokaćo!
Pre par meseci prodat je beogradski restoran „Orač“ koji je nosio slavno ime kafane iz nekadašnjeg Bulevara JNA, nešto poviše Slavije, poznatog po tome što se u izlogu, da se lepo vidi s ulice, stalno okretalo jagnje na ražnju.
Tada je, kada su zamandaljena vrata stare kafane i ugašen žar ispod ražnja, firma bila preseljena na obod Čuburskog platoa, na ugao sadašnje Makenzijeve i Ulice dr Ivana Đaje, i stekla je solidnu reputaciju.
Kad je zatvoren, komšiluk se pitao: Šta će tu da bude? Odgovor je lak: još jedna samoposluga „Idea“ Ivice Todorića, u skladu sa onim reklamnim sloganom da je Beograd grad pun novih ideja, ili tako nekako. Ono što je neobično, osim što mi je žao kafane u kojoj sam relativno često sedeo, najpre zbog dobrog društva i solidne domaće kuhinje, jeste okolnost da u krugu, prečnika oko 500 metara, ima barem pet, šest samoposluga istog obrtnika.
Srazmerno tome, u tom istom krugu istog prečnika smanjio se broj kafana gde se može „pojesti nešto kašikom“ pa sam na dan nastanka ovog teksta uz neki potaž umesto hleba dobio fokaćo.
Ovi redovi značajni po svojoj beznačajnosti tek su omaž pokojnom Bogdanu Tirnaniću. Pre dvadeset i kusur godina lepo mi je rekao: „Novinari koji drže do sebe ne bi trebalo da pišu u julu i avgustu.“
Ali, čuj – fokaćo!
