Letnja ček lista

Nekoliko hiljada građana Srbije prevareno je u domaćim turističkim agencijama. Početkom leta, jedna po jedna, propadale su agencije, a sa njima dugo planirani godišnji odmori. Odmor je toliko cenjena kategorija, o kojoj maštanje počinje od februara, u martu se uplaćuju aranžmani po najpovoljnijom cenama i onda sledi slatko iščekivanje tih 10 dana u Grčkoj, Turskoj ili na severu Afrike. Mnoge od propalih agencija veoma su se često oglašavale na komercijalnim televizijama. Ko bi onda pomislio da je, recimo, Flaj Flaj u dugovima preko glave kada je mesecima bio sponzor Nacionalnog dnevnika na Pinku. Taj sat koji odbrojava za mnoge je bio merač vremena do nekog putovanja ili odlaska na more. Ispala!

Ipak, pored svega, za mene je neverovatno kako se u našim medijima izveštava o problemu koji je samo ovog leta pogodio hiljade ljudi.

Pitam se da li bi u bilo kojoj drugoj zemlji to ostala tema koja se obrađuje poput elementarne nepogode ili ovog netipično kišovitog leta.

Poput Dana mrmota, imate istovetnu reakciju medija i javnosti. Jave se prevareni putnici, očajni, sluđeni i besni. Po pravilu, prvo u novinama, a onda po navici, sutradan se priče dohvate i televizije. Saznamo ime agencije, vidimo besne ljude i cokćemo u neverici. Posle toga javi se onaj gospodin iz YUTE i neko iz nadležnog ministarstva. U jutarnjim i popodnevnim programima još jednom upozore građane da su prevare moguće – čuj, moguće – i svaki put se ček-lista poveća za jednu stavku.

To vam je kao spisak elemenata – kako prepoznati legalnog beogradskog taksistu. Po mom sećanju, a ono može da vara, stranac bi u Beogradu morao da proveri sledeće stvari: na tablici slova TX, „Kviska“ na krovu (ajd Švabi objasni šta je Kvisko), legitimaciju sa slikom u autu i moj lični omiljeni detalj – taksimetar sertifikovan hologramskom markicom.

Kod agencije je slična situacija: moraju da imaju firmu, ozbiljne prostorije (da se vidi raskoš), da posluju više godina, što se kaže, da budu renomirane, da su član YUTE, da su vam je preporučili kuma, komšija ili poznanik (ne zezam se, to sam bukvalno čuo na televiziji), a ako nemate kumu, onda da ste ih detaljno istražili na internetu kroz komentare putnika koji su putovali preko njih na letovanja prethodnih godina. Pošto ste se načitali priča o dečijim temperaturicama i infekciji uha, grla i nosa, čistoj ili manje čistoj posteljini, vozačima u autobusima i milimetarskoj meri distance do plaže – izaberete aranžman. Onda platite i dobijete vaučer. Ali, ne, to nije dovoljno jer vam treba nešto što se zove „garancija putovanja“. Verovali ili ne, činjenica da ste potpisali ugovor i platili letovanje ne garantuje vam da ćete se brčkati u moru, niti da će vam vratiti pare ako agencija propadne.

Do sada su u Srbiji „pukle“ agencije u rasponu od Flaj Flaja, koji je na svakom ćošku imao kancelarije, čak i maketice aviona sa svojim logom, do famoznog Džez travela iz Čačka, koji je meni više izgledao kao komšijski kiosk. Nema pravila, bato, čista lutrija. Medijima su posebno zanimljive situacije kada propadnu letovanja za decu i tinejdžere. Tada se u priču o turizmu ubaci i element prosvete i nadležno ministarstvo. Kako je to nedavno definisala nastavnica koja je u privatnom aranžmanu vodila decu u Amsterdam – tinejdžeri u prvoj i drugoj godini srednje škole očajnički žele da odu sa ekipom na more i odvoje se od roditelja. Tada je, ovo govorim iz iskustva oca dva tinejdžera, fantastična pomoć da grupu dece vode prosvetni radnici, privatno, van školske organizacije i preko turističkih agencija. Kao roditelj ste mnogo mirniji jer što reče jedan iskusni profesor: znam da su jeli, znam da su spavali (barem malo), a znam i da će u nekoj neplaniranoj situaciji sa njima biti neko ko će im pomoći. Ti aranžmani su povoljni, tu se prosvetari nikada neće obogatiti, to je prilika da zarade neki dinar na osnovu svog pedagoškog iskustva. Deca se nikada nisu žalila, to su nastavnici koji, kako kaže naš narod, „umeju sa decom“. Posle „skandala“ u kom je pomenuta nastavnica zaradila indijansko ime „profesorka crvenih fenjera“ samo zato što su na putu za muzej presekli ulicu Crvenih fenjera, ove godine je propala agencija koja je decu vodila u Barselonu, preciznije, u letovalište Ljoret de Mar. Profesorka Devete gimnazije tako je postala tema tabloida i medija, čak su joj dali nadimak „Šakira“ zbog plave kose i frizure. Zamislite: nastavnica je kriva zbog propale agencije, ali i zato što je brinula o deci do kraja putovanja. Zamerali su joj i što se nije javljala na mobilni, a zamislite 100 i više zabrinutih mama, tata, tetki, baba i deda koji bi svi u isto vreme želeli da dobiju informacije. Osim što bi platila astronomski račun, ne bi imala vremena ni za šta drugo, pa tako ni da se bavi rešavanjem problema. Ministar prosvete je najavio sankcije prema nastavnici, tabloidi je razvlače ko pitu, ženu prozvaše Šakira, pa očekujem da tako po nadimku zovu i ministra i druge učesnike u ovoj priči. Deca su je branila, roditelji su logično sluđeni i besni, a ja imam utisak da će se sav bes zbog hiljada propalih letovanja na kraju slomiti na nesrećnoj profesorki koju su ispalili iz agencije (čiji vlasnik je zbrisao, a njegov nadimak, vidite, ne znamo). Ona je na kraju negovala decu koja su dobila temperaturu i snašla se da ih zbrine do kraja letovanja. Zamislite, dragi besni roditelji, koji ste decu svesno i dobrovoljno poverili ovoj ženi: šta bi bilo da nje nije bilo sa njima? A ako niste zadovoljni aranžmanom ili ste se iznenadili što škola nije reagovala, onda ste decu pustili na more, a niste imali pojma sa kim idu i u kakvom aranžmanu.

Na kraju, pitam se zašto u Srbiji taksi ne bi bio ono što piše i što očekujete od njega – vozilo taksi službe, a turistički aranžman bio ono što ste izabrali i platili – aranžman za letovanje? Zašto se neuređenost sistema još jednom prepušta građanima da ga uređuju umesto nadležnih?