Milančeta Milutinovića mora da je zazeblo oko srca ako je u ponedeljak kupio „Danas“: jedan bivši predsednik Srbije nestao, drugi samo što nije nestao u tihom ubistvu koje se u CZ-u odgirava pod upravljenjijem takozvanog DOS-a!
Na drugoj strani „Danasa“ Odbor za oslobađanje Ivana Stamoblića, Otpor, B92, ANEM i Beta valjda dvestoti put pitaju gde je Ivan Stambolić, njihov oglas polagano i neminovno urasta u impresum „Danasa“, što će reći da postaje jedna od svakodnevnih navika čitalaca; čitavu desetu stranu, međutim, zauzeo je apel devetnaestoro lekara, narodnih poslanika, da se Slobodanu Miloševiću „obezbedi ambijent“ u kojem će biti lečen kako dolikuje.
Dok se o nestalome može samo reći koliko traje njegova nestanutost (14. maja istekao je dvesto šezdeset prvi dan), o onome čija je adresa poznata može se reći mnogo više, i zaista, doktori su zakupili i ispunili celu stranicu „Danasa“ nabrajajući šta sve može dovesti do „naprasne srčane smrti, moždanog udara ili drugih komplikacija ako se nastavi sa dosadašnjim tretmanom u istim uslovima“.
Zašto je bolje biti zatvoren nego nestati? Pa, kad si u zatvoru, posećuje te žena, dolazi tvoj lični lekar primarijus dr Igić da ti meri pritisak, navraća ti dobri čovek sa Vračara Bane, donosi ti jagode sa Kalenića, donosi ti vesti (koje doduše nisu uvek baš dobre), svako malo bane advokat koji ti referiše kakve su šanse da te vrati na kućnu negu, o tebi na svoj način brine državnik godine, priča o tebi sa najmoćnijim ljudima današnjice, dočim kad si nestao toga nema. Ako si i negde, tvoji ne znaju gde je to, ti ne znaš šta je sa njima, ako si i živ, nijedan prijatelj ne kuca na tvoja vrata; možda imaš nove prijatelje, ali ni o tome se u tvom prethodnom svetu i u prethodnom životu ništa ne zna, ne zna se šta ti smeta, šta ti fali, ni bližnji ni javnost ne znaju šta ti je uzglavlje, ne zna se ni imaš li još uvek šta da staviš na uzglavlje.
O onome ko je živ, pa bio taj i u istražnom zatvoru, konzilijum daje oglas, obaveštava javnost da pacijent mora biti „striktno imobilisan, sa uzglavljem od 30 stepeni“. Doktori među kojima su Slavica Đukić-Dejanović i Milovan Bojić upozoravaju javnost da bi Slobodan Milošević mogao otići bogu na istinu ako bi mu uzglavlje zauzelo neki drugi ugao, tako da je primarijus Igić već kupio dva uglomera, šestar, libelu, mikrometarski zavrtanj, busolu i sekstant.
Kad nestaneš, za to si sam kriv; ako dospeš u zatvor, za to su odgovorni svi, i političko rukovodstvo i javnost; kad si u zatvoru onda devetnaestoro lekara šalje apel, upozorava građane da će biti saučesnici u tvom tihom ubistvu ako ne odeš na VMA ili makar u KBC Dedinje; ukoliko si pak nestao, i ne zna se ni posle devet meseci kako si, kud si i radi čega nestao, niko nije kriv – a gde nema krivca, koga proglasiti saučesnikom?!
Lekari, savezni i republički poslanici, ovi koji su sročili apel, ne mogu da te pregledaju, ako si nestao, mislim, a pregledali bi te, položili su Hipokratovu zakletvu pre nego što su se učlanili u SPS i JUL, oni bi za tebe, Ivane, isto prikupili pare i zakupili stranicu u „Danasu“, ali ne znaju da li ti je otmica prijala, ne mogu da ustanove da li je to što si nestao za tebe i neka vrsta stresa.
Kad si u zatvoru, ti si pod stresom. To je konzilijum nepobitno ustanovio, to tvrdi i to potpisuje: „Stres se definiše kao iskustvo u kome zahtevi situacije prevazilaze sposobnost te osobe da se sa njom izbori, što vodi prekomernom uzbuđivanju te osobe.“ Izvini što smo te prekomerno uzbudili, druže Slobo! Poslednje što bi čovek mogao poželeti bivšem predsedniku jeste stres! Priznajem da sam prema robijaštvu oduvek bio nemaran, ali mi se to i moglo dok se radilo o sitnim kriminalcima, o ljudima čija imena i zdravstvene biltene nisam ni znao. Ovo sad je nešto drugo. Prvi put imamo zatvorenika ovako visokog ranga, lekari su platili kraljevski oglas, podsetili nas, ako ne znamo to odranije, da je stres događaj koji neminovno dovodi do povećavanja krvnog pritiska, potom do aritmije koje ako učestaju mogu dovesti do naprasne smrti.
Jeste li ovo znali, narodni poslanici, kad ste ukidali imunitet Šainoviću i Zebiću? Njih dvojicu izložili ste stresu takođe, mada nikog izgleda nije briga, nikakav nam konzilijum još nije javio kako se ukidanje imuniteta odrazilo na njihovo zdravlje i njihovo raspoloženje, ali šta da je neko od njih dvojice na licu mesta doživeo moždani udar? Čak i dobro regulisani krvni pritisak uzrok je moždanog udara u 38% slučajeva, tvrdi se u studiji devetnaestorice, mogli smo, dakle, glatko da zauvek izgubimo dvojicu saveznih poslanika! Skupština bi za njih našla zamene, javnost bi se brzo utešila, ali kako bi se na stanje Slobodana Miloševića odrazila vest da su dvojica njegovih saradnika pala u nesvest, potom u komu, kliničku smrt i tako dalje?! Sediš bespomoćan u ćeliji, ili ležiš, uzglavlje ti palo na 28 stepeni, i u taj mah čuješ da su Šainovića prebacili na intenzivnu gde se lekari po svoj prilici uzaludno bore za njegov život! Uplašiš se ako čuješ da je po Zebića u dva navrata dolazila hitna pomoć, ali stres je i ako čuješ da će se Šainović i Zebić uredno pojaviti u Palati pravde gde će ih dušmani u liku istražnih sudija saslušavati.
Zebić i Šainović mogu na sudu reći šta im drago, Milošević se istine ne plaši, pa opet, i puko ukidanje imuniteta ovoj dvojici može dovesti do kognitivnih predstavljanja osećanja (bes, strah, anksioznost, radost). Čak i da ova dvojica izjave kako priznaju samo sud svoje partije, ili da vaskoliku zloupotrebu prime na sebe, i to bi bilo opasno: i kad bi se nečemu mnogo obradovao, srce bi isto moglo da ga izda, Miloševića mislim, i onda bismo opet svi bili saučesnici u njegovom tihom ubistvu.
I tu imamo razliku između onoga ko je nestao i onoga ko boravi u CZ-u. Otmicu (ako nismo baš u krugu naručilaca i samih otmičara) nismo mogli da predvidimo, nismo mogli da je predupredimo, ali Miloševićev odlazak u zatvor bogami jesmo: da smo glasali malo humanije, da smo znali ovo što znamo o „mirnoj atmosferi podrške“ koja mu je neophodna, da smo uzeli u obzir da je Milošević pacijent, mogli smo da glasamo za njega, on bi ostao u Užičkoj, nadživeo bi i nas koji smo mlađi od njega, ovako smo njega izložili stresu, sebe učinili saučesnicima u tihom ubistvu, a na vlast doveli čoveka zdravog zdravcijatog, glasali smo za osobu koja vlast niti dovoljno razume, niti je dovoljno ceni, za predsednika smo odabrali ličnost prostodušnu, od brega odvaljenu, koja se odmah postavila iznad same vlasti („Neću dozvoliti da mene vlast promeni!“)!! Kao birači poneli smo se krajnje sebično, nije nas zanimalo kome je od dvojice kandidata vlast medicinski bila potrebnija, nego smo glasali razmišljajući šta bi za nas kao pojedince i za nas kao narod bilo bolje.
Vest o nasrtajima na intimu i bezbednost Miloševića, nasrtajima koji će se izroditi u nekih trideset pet sati hapšenja, zatekla me je bila u Aranđelovcu, imam dakle alibi da u njegovom egzodusu iz Užičke nisam učestvovao ni kao neki bukač ni kao neko ko je seirio, ali me to ne pere od odgovornosti za njegovu hipertenziju, za aterosklerotske naslage i za disfunkciju endotelijalnih ćelija. Da sam se u Užičkoj priključio Narodnoj gardi, da sam nagovorio barem petoricu kolega da se ujedinjeni, možda malo i podnapiti, suprotstavimo specijalcima i redovnom sastavu milicije, da sam držao lopovske dr Igiću kad je preskakao kapiju, danas bih možda ja ležao u bolnici ili u samom CZ-u, možda bih bio pod stresom, na korak od naprasne srčane smrti, ali bi mi savest bila mirna a duša neokaljana.
Kad si otet i kad si nestao svejedno ti je da li novi šef države ide u Ameriku da primi titulu najdražeg i najboljeg državnika. Ako si u zatvoru, onda te sve pogađa, nivo holesterola pozitivno koreliše sa merenjem depresije i emocionalne nestabilnosti, a negativno sa motivacijom i radošću, što bi rekao konzilijum. Ako državnik godine praktično pristane na saradnju sa Haškim tribunalom, ako pristane da te dâ Hagu i tamo šmira tražeći da i Hag sa nama sarađuje a ne samo mi sa njim, čemu budući isporučeni tu može da se poraduje?! Hag će jugoslovesnkom pravosuđu isporučiti nekoga na zahtev ministra Grubača!? Koštuničina poseta Americi pozitivno koreliše sa merenjem depresije i emocionalne nestabilnosti, a negativno sa motivacijom i radošću.
Donatorskoj konferenciji raduje se i staro i mlado, samo ne sužanj iz Bačvanske: on ispade password za otvaranje vrata kroz koja kapital treba da uđe. Ono što negativno koreliše sa nivoom holestorola odnosno što srce veseli je to što i Žižić nije dobio titulu premijera godine i što mu Amerikanci nisu ponudili da doživotno boravi u Hayatovim apartmanima diljem zemnog šara. Žižić i dalje izjavljuje da, tako mu Svete gore, donošenje propisa o kolaboraciji sa Tribunalom neće ići glatko i brzo, i to je vest koja je odgodila stvaranje miokardnih lezija sličnih lezijama skeletnih mišića koji prskaju usled preterane kontrakcije. („Takve lezije imaju preko 80% žrtava nasilne smrti, uključujući i one kod kojih nije zapažena ateroskleroza. Ovakve promene nađene su kod pilota koji su izgubili kontrolu nad avionom, pacijenata sa feohromocitomom…“)
Neću više da prepričavam Apel, neću više ni da ga čitam. Uzeću, naprotiv, onu sličicu sa pitanjem Gde je Ivan Stambolić i gledaću u nju duže nego što inače gledam – ta se pitalica svakim danom polako preobražava u čitulju, jesmo li toga svesni? Kad otvorim drugu stranu „Danasa“ ugledam fotografiju, ponekad me pogodi u stomak, ponekad pređem preko nje, kao što pređem preko cedulje koju sam sâm sebi nalepio iznad brave: „Gasi mali bojler!“ Poruka je važna, jer termostat ne radi, bojler bi mogao da eksplodira, ali papirić viđam svakodnevno, pa upozorenje ne čitam s ozbiljnošću koja priliči -cedulja je postala deo kuće, srodila se s nameštajem, špijunkom, prekidačem za struju…
Dokle taj Stambolić, nije on jedini nestao! Nažalost, nije. Ali nije ni Slobodan Milošević jedini koji kuburi sa pritiskom i kome ne prija aps. Ako Apel najavljuje humanizam i renesansu u kazamatima, onda u redu, testirajmo i druge robijaše na klaustrofobiju, ako im zatvor ne godi neka budu lugari u Karađorđevu, neka hrane divljač dok Koštunica ne stasa za lov, neka budu subaše po Vojvodini i Mačvi, neka čuvaju dolme na Dunavu i Tisi. Proverimo nije li neki kažnjenik alergičan na zatvorsku ćebad, na drap jela koja se tamo služe, proučimo kao lekari i kao humanisti kako se na njihov psihički sustav pa i na sam rad digestivnog trakta odražava kibla, kome treba koliki nagib, u kojim delikatnijim slučajevima ovaj nagib mora biti izražen u hiljaditima, kao u artiljeriji.
Ne znam gde je Ivan Stambolić, ne znam gde su ostali nestali, ne znam im imena, ne znam kad su nestali niti znam ko bi ih mogao vratiti ako su još živi… Čak i oni koji su bili pronađeni u hladnjači na dnu Dunava, i oni su bili pretovareni u kamione da bi još jedanput i zasvagda nestali. Je li pristojno ikoga pitati o njima i kako bilo koga o tome ispitivati a ne izložiti ga stresu?! Zar zbog hladnjače napunjenje ljudetinom, uzimam ovo samo kao simpatičan primer, rizikovati da neko dobije hipertenzivnu encelofatiju, akutnu disekciju aorte, plućni edem, feohromocitomsku krizu i intrakranijalno krvarenje?
