Svašta je Aleksandar Vučić pokušao ne bi li sa ulica uklonio pobunjene studente i građane. Čak je i Milošu Vučeviću krajem januara naredio da podnese ostavku na funkciju predsednika Vlade kada se jednom, hajde nazovimo ga tako, naprednjačkom aktivsti omaklo da palicom studentkinji Akademije umetnosti u Novom Sadu razlupa vilicu.
Pokušao je Vučić prvo, shodno svom šešeljevskom vaspitanju, pretnjama, zastrašivanjem i slanjem batinaškog naprednjačkog kadra na studente; pa je onda glumatao očinsko razumevanje za mladalački revolt, pružao ruku pomirenja i nudio stanove; pa se, kada mu je nalepljena etiketa „nenadležne institucije“, baš onako ozbiljno uvredio i preko Željka Mitrovića i Dragana J. Vučićevića pokrenuo fronatlni medijski napad na studente ne bi li ih pretvorio u „blokadere-teroriste“.
Ništa ne pali
Razljućen što ama baš ništa ne pali kao nekoć, što mu ni letnja žega ni raspust ne skidaju studentariju i građane u pobuni sa glave, što je još pride diljem Srbije od Vidovdanskog protesta 28. juna počela da se razgranava mreža građanskih zborova, Vučić Aleksandar je počeo da s lanca pušta naprednjačke batinaške jurišne odrede. Cilj je koliko providan, toliko u skladu sa radikalskim svetonazorima i osuđen na propast: izazvati sukobe, za nasilje optužiti „fašističke teroriste“, „strane plaćenike“ i „antisrbe“ i onda dati odrešene ruke Žandarmeriji i Policijskoj brigadi da svom raspoloživom silom, osim upotrebe bojeve municije (za sada), navale na demonstrante. Eskalacija nasilja počela je u sredu 13. avgusta.
Kada ni to nije bilo dovoljno, novokomponovana, srpska antiverzija komandanta Marka, to jest Marko Kričak, predvodnik JZO, bivši učenik OŠ „Vladislav Ribnikar“, počeo je da ganja studente po centru Beograda, trpa ih u garažu Vlade Srbije i mlati. O kakvoj se svesti radi kod ljudi najodanijih braći Vučić najbolje govori što je studentkinju Nikolinu Sinđelić šamarao i pretio joj da će da je siluje.
Hoće Vučić studentima pošto-poto batinom da utuvi u glavu da on jeste „nadležna institucija“. Nije im to zaboravio.
Provala besa
I tako smo korak po korak stigli tu, gde se sada nalazimo: u vrhu vlasti Srpske napredne stranke iz nemoći raste bes što nikako da se vrate stara dobra vremena kada su mogli da rade šta hoće, kada im je u javnosti prolazilo sve i svašta; kod studenata raste bes što ih mlate na pravdi Boga i hapse ; a kod roditelja mladih ljudi koji na ulicama protestuju protiv bezakonja i pljačke kipti iskonska razjarenost što im hulje zarad opstanka na vlasti biju i zatvaraju decu, proglašavaju ih teroristima i mašu sumanutim optužnicama.
Aleksandar Vučić je sve stavio na politiku „laži i šamara“. Do te mere, da se čini da je počeo da veruje u to da je on država. Nije čudo, jer za razliku od rimskih imperatora, kojima su prilikom trijumfalnih dolazaka iz vojnih pohoda u Rim robovi u uho šaputali memento mori ne bi li se prisetili da su smrtni da im slava i moć ne bi udarili u glavu, ovi njegovi lakeji neumorno pričaju da je neumoljiv i neodoljiv i najveći Srbin od Svetog Save naovamo.
Naprednjačka vlast je ušla u terminalnu fazu. Samo što oni koji rukovode državnom silom to još uvek ne mogu da prihvate. Za Srbiju to znači da ulazi u najopasniju fazu u poslednjih trinaest godina. Vučić za naredne dane najavljuje neke nove mere za konačno gušenje masovnih demonstracija koje mogu samo da znače povećavanje već znatno pojačane represije. U izgled stavlja i ubistva na koje se, ponovio je to više puta, spremaju „blokaderi-teroristi“.
