Zbog čega, dakle, režim ne ispuni zahteve studenata i tako se reši ove dosadne dečurlije (njih oko 600), tim pre što su zahtevi, s civilizacijskog gledišta, potpuno opravdani (legitimni): objaviti celokupnu dokumentaciju o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu i procesuirati batinaše? Postoji li išta normalnije?
Najočigledniji odgovor glasi da bi dokumentacija potvrdila kako se krivci (ne, dakle, odgovorni već krivci) za ubistvo petnaestoro ljudi nalaze u samom vrhu vlasti, kao što bi i procesuiranje batinaša i istražni postupak doveli do glave režima (koji se upravo raspada).
Činjenice, međutim, ne pogađaju režim zato što, filozofski-pravno rečeno, činjenice postaju činjenicama tek kada ih, kao činjenice, potvrdi sud. Činjenicu, recimo, koju je sa sve dokazima podastro Aleksandar Obradović, hrabri čovek iz Valjeva, da Vučić i ekipa pljačkaju građane ove zemlje kroz „Krušik“, nije ni došla do suda.
No, čak i kada činjenice dođu do suda, kao u slučaju Aleksandra Mitrovića (sin Željka Mitrovića) koji je kolima ubio devojku, a zatim pobegao s mesta zločina, kazna gotovo da ne postoji. Važno je, dakle, biti dovoljno blizu režimu i činjenice ne znače ništa.
Gospodar značenja
Zašto je tome tako?
Odgovor je donekle iznenađujući: upravo zbog toga što režim vlada činjenično (de facto), a ne na osnovu nekakvog principa, odnosno legitimnosti (opravdanja, de iure). Legitimna je ona vladavina koja počiva na svojevrsnom ugovoru između građana i onih koje su građani, na slobodnim i fer izborima, deligirali da upravljaju zemljom u njihovo ime i u njihovu korist. Tako je bi trebalo da bude u demokratskim republikama poput Srbije.
No, za ovih 12 godina režim nije organizovao slobodne i fer izbore, srušio je republiku i republikanske institucije (slobodni i fer izbori ustanova su koja daje opravdanje vladavini) te svoju legitimnost nijednom nije potvrdio. Utoliko režim vlada i neligitimno i nelegalno. A vladati bez legitimnosti znači vladati činjenično uz pomoć propagande – činjenica nije ono što potvrdi institucija, sud, već ono što kaže gospodar značenja, vođa policije, vojske, partijske milicije.
Dva režimska rešenja
Tek na ovom mestu dolazi odgovor iz prve rečenice teksta: zbog čega režim ne ispuni zahteve studenata?
Ne, dakle, zbog toga što bi se otkrilo činjenično stanje (to ionako znamo), već zbog toga što bi ispunjenje zahteva režim uvelo u institucionalni aranžman, a za režim to je Kvaka.
Šta je Kvaka? Mehanizam kojim se otvaraju vrata, ali u značenju koje je svojim romanom Kvaka 22 uveo Džozef Keler to je mehanizam kojim se, otvarajući vrata, ona zatvaraju. Kvaka je pravilo koje je tako postavljeno da ukida sebe samo, te se ne može ostvariti.
Režim koji se izdaje kao institucionalni aranžman (sebe poistovećuje s državom), ali koji vlast vrši činjenično (dakle ignorišući institucije, građane i zajednički interes) ispunjenjem zahteva studenata uveo bi u igru ono čega se kloni više nego ičeg – pravosudni sistem – što znači da bi poništio činjenično stanje i uveo pincip.
A ako uvede princip, režim koji vlada neprincipijelno (proizvoljno, činjenično, na osnovu volje gospodara) izvukao bi činjeničnu prostirku ispod svojih nogu i naprosto bi se stropoštao. Eto Kvake.
Delovali su, u prvom trenutku, studentski zahtevi neambiciozno i lako ispunjivi. Nisu studenti tražili ništa revolucionarno, nisu tražili smenu režima, nisu koristili teške reči, nisu obećavali ništa. Samo su, skromno, zatražili da se uvede princip opravdanja vladavine.
Ovaj i ovakav režim, ispostavilo se, te zahteve ne može da ispuni jer bi na taj način ukinuo sebe samog. On, režim, nema drugo do propagande (laži), partijske milicije (batinaši), policije i vojske. Za režim postoje samo dva rešenja: ili će pokušati da pokrene policiju i vojsku protiv građana, ili će da sjaše.
