Dramatizacija: Kako lepo čitaju na B 92
Spor između Miroslava Miškovića, vlasnika „Delta holdinga“, i Milke Forcan, dojučerašnje Miškovićeve desne ruke, barem kada je reč o odnosu ove kompanije prema užoj (političkoj) i široj javnosti, rešavaće sudovi u Beogradu i na Kipru u onom delu spora koji se tiče para. O svemu ostalom sudiće se na beogradskoj čaršijskoj berzi, koja ume da bude nemilosrdnija nego neka prava berza, ona gde se mere pare a ne meri se jare. Na čaršijskoj berzi sve je obrnuto.
Pamet se u političkim poslovima, ali i trgovačkim, ne iskazuje izborom neprijatelja, nego izborom saveznika. Milka Forcan mora da je dobro zapušila nos kada je julsku ofanzivu na svoja potraživanja okončala u avgustu u dvodelnom intervjuu dnevnom listu „Kurir“ o čijoj uređivačkoj i svakoj drugoj politici nije imala visoko mišljenje, a biće da joj se stomak okrenuo kada je doživela da joj drugi deo tog intervjua bude dramatizovan na televiziji B 92 prema čijem uredništvu je gajila duboki antagonizam. Uostalom, bio je obostran.
Elem, muški glas spikera postavljao je pitanja izigravajući novinara „Kurira“, a ženski glas glumio je Milku Forcan. Čitali su nadahnuto. Nadahnutije od samog teksta u novinama. Prvi nastavak tog „Kurirovog“ poslanstva bavio se opštim mestima, a drugi, taj koji je dramatizovan, bio je najavljen kao ekskluzivno otkrovenje o Miškovićevim vezama s politikom, partijama i medijima. Evo šta je o te dve teme rekla gospođa Forcan:
U vreme čije vlasti je „Delta“ bila najmoćnija – Miloševićeve, Đinđićeve, Koštuničine ili Tadićeve?
U vreme Miloševića i Koštunice.
Ima li Mišković podršku vlasti?
„Delta“ je velika kompanija koja ima ogroman uticaj. Političari sigurno razmišljaju šta će biti s njom i s te strane je opravdano da vlast razmatra njenu sudbinu. Kriza je uticala na sve, ali nije samo ona doprinela smanjenju njegovog uticaja.
Kakav je odnos tajkuna i medija?
Moje iskustvo govori da velike kompanije i veliki „igrači“ imaju ozbiljne fondove koje troše na medije. Uticaj postoji, ali to ne znači da ste amnestirani od svega. Današnja slika u medijima jasno govori ko koju vest sme da prenese, a ko ne.
Koliki je godišnji budžet „Delte“ za medije i oglašavanje?
Milionski, u evrima.
A kako je sa strankama?
Te veze postoje, ali se menjaju. Nije kao što je bilo nekad. Ne mogu procesi više da se drže potpuno blokirani, ne možete sve rupe da zatvorite. Nekad je moglo.
Da li vlast, kroz vaš obračun, pokušava da mu smanji manevarski prostor?
Naš spor je konkretan i nisu ga mogli osmisliti političari. To su besmislice.
Imate li leđa u srpskoj politici?
Imam podršku porodice i prijatelja.
Šta smo saznali iz ove nadahnute pa još televizijski dramatizovane ekskluzive? Da su Zoran Đinđić i Boris Tadić nevini u priči o usponu Miškovićeve imperije, što nije baš tačno. Prvi je ojačao „Delta banku“ disperzijom državnih fondova i celu firmu „razmenom kadrova“, setite se samo Kolesara, a drugi, sve donedavno, posebno dok je Mišković bio blizak s bivšim američkim ambasadorom Manterom, nije od ovoga tražio da napravi most, a nije bio nezadovoljan ni uticajem Miškovića na formiranje aktuelne koalicione vlade.
Cupkanje u čamcu koji se ljulja: Porodica i prijatelji
Da Mišković ima milionske fondove za medije, znaju i mala deca. Kako inače prodati juneći but, bez kosti, na akciji, s deset odsto popusta. Uostalom, to najbolje zna gospođa Forcan, u više anketa proglašavana za medijski najuticajniju ličnost u Srbiji. U prirodi je medija, ma koliko to cinično zvučalo, da bez velikog povoda ne diraju najveće oglašivače ili da ih ne diraju barem dotle dok ne dođe do procene da je taj oglašivač ugrozio javni interes. Tako je od Srbije do Amerike.
Slučaj „Forcanka protiv Miškovića“, po onome što je do sada rečeno, nije na tragu nekog senzacionalnog otkrića da su javni interesi ugroženi. Vrlo je jasno da se radi o nekoliko miliona evra, gore ili dole. Za jednog aktera ili za drugog učesnika u sporu. Uostalom, već pomenuti B 92 to je nabolje dokazao. Posle dramskog prikaza „Kurirovog“ intervjua pustio je par takozvanih ekspertskih mišljenja o onome što je rečeno i nijedno nije bilo baš pohvalno za gospođu Forcan.
Srpska čaršijska i politička berza nema visoko mišljenje o onima koji cupkaju u čamcu koji se ljulja, posebno kad su u njemu plovili dvadeset bezbrižnih i berićetnih godina. Pošto je Milka Forcan pametna žena, iskusna u poslovima pi-ar umetnosti i lobiranja svake vrste, verujem da je shvatila da je bacila bumerang i da joj je najpametnije da svoje poslove prepusti advokatima, tako da su male šanse da ćemo uskoro gledati novu dramatizaciju njenih intervjua.
Ima, rekla je u intervjuu, podršku porodice. To je u redu. Muž posle 11 godina počeka potražuje devet odsto akcija „Delta maksija“ a sestra je direktor „Jugohemije“. Nek se čuva prijatelja koji je – po njenim rečima – takođe podržavaju. Uostalom, ona i Mišković su doskora bili najbolji prijatelji.
Cane protiv Duleta, opet: Kad zine pilotska torba
Nije to bio jedini sukob na srpskoj političkoj sceni koji je zamenio letnja pisanija o drekavcu u Drini, žiletu u hlebu, mišu u pivu, kopanju kanala Rajna – Majna – Dunav – Velika Morava – Egejsko more, te desetodnevnoj Guči koju je, ne mogu sad da nađem u dokumentaciji, neko duhovito opisao kao sabor onih koji ne umeju baš da sviraju i drugih, koji ne umeju da piju. Znam samo da nije Basara, ali mislim da sam tu definiciju pročitao u „Danasu“.
Radi se o obnovljenim optužbama Caneta Subotića, zvanog Cane, biznismena iz Ženeve, veletrgovca cigaretama, da ga je za 250.000 evra reketirao Dušan Mihajlović, bivši ministar policije i sve i svašta drugo u svim srpskim režimima. Prvih pedeset otišlo je na kampanju „Crna ovca“ s kojom Mihajlović nije prešao cenzus na izborima nakon ubistva Zorana Đinđića. Recimo da te pare nisu sporne. Cane je imao razloga da veruje da policija uvek pobeđuje, makar pod firmom Nove demokratije. Ali, pravo je pitanje što mu, kako tvrdi, dade onih dvesta hiljada evra, u kešu, spremljenih za dunđere na poslovima izgradnje crkve u Canetovom rodnom Ubu, kad je večni Dule već bio – politička prošlost.
Do tada je po Canetovom pisaniju, koje je istovremeno doprlo i u medije i u tužilaštvo, Mihajlović pred njim mahao policijskim saznanjima u akciji s kodnim nazivom „Mreža“ u kojoj je navodno i Cane bio izribaren, te je obećavao da će ga otkačiti s mreže ako to plati – kešom. Ovaj se herojski opirao sve do trenutka neke neshvatljive slabosti kad je iz torbe istresao tih 200.000 evra u privatnim odajama nadležnog vladike gde je Cane došao da primi nekakvu lentu a Dule, po Canetu, po pare.
Pre toga mu je tražio „tri’est“ miliona evra. Cane opisuje scenu kad mu ministar dolazi u Pariz, donosi u pilotskoj torbi dve boce vina na poklon, a onda razjapljenu, otvorenu torbu ostavlja na stolu dok pregovaraju o ceni cepanja mreže. Deluje psihološki uverljivo. Posle, kad je „Crna ovca“ propala, bilo je daj šta daš a Cane, ako je zbilja dao pare, verovao je Duletu da može da obuzda policijsku istragu bez obzira što je reč o bivšem ministru.
Dušan Mihajlović je dao ritualnu izjavu da su sve to gluposti. Povukao se u povlenske magle gde možda piše novu knjigu kao odgovor na tužbu. Šta smo imali? Policijsku istragu koja je obuhvatila Caneta za šverc cigareta. Mada ovaj tvrdi da se nikad time nije bavio. Imamo optužbu da je Mihajlović iznuđivao mito. Mada ovaj tvrdi da pare nije uzeo.
Nekako verujem obojici, ali ne u delu koji se tiče demantija.
