Gledam ovih dana kakva je pometnja zavladala među prodavcima i kupcima na Ribljoj pijaci: „kako sad da se snađemo, komšija“ – pitaju me u očajanju – „kad Basaru do sada nismo čitali u ‘Danasu’, a ubuduće ga, kažu, nećemo čitati u ‘Kuriru’?! Ju naopako, da slučajno negde ne pogrešimo kad ne budemo kupovali novine?“ Samo bez panike, odgovaram ja flegmatično, ne čitate ni mene u Vremenu pa ipak sasvim lepo divanimo…
Šalu na stranu, utešno je znati da „transfer“ nekog novinskog kolumniste u ovoj zemlji u kojoj je svako (zahvaljujući kombinaciji mentaliteta neprejebivosti i ego-pumpajućim mogućnostima tzv. društvenih mreža) Najpametniji za sebe, ipak još može da poprilično uzburka duhove. Mislim, bar u onoj sve manjoj manjini kojoj je još stalo do bilo čega osim vlastite, da prostite, guzice – pri čemu je i vajno „lično mišljenje“ češće deo burnih procesa u narečenoj guzici negoli u glavi.
Svetislav Basara je tako, nakon jedanaest godina i kusur takoreći svakodnevnog ispisivanja kolumne za „Danas“ (epski poduhvat u svakom smislu, i bitno proširenje izražajnog spektra ovdašnjeg „kolumnizma“ koje bi se moralo kadgod izučavati po žurnalističkim katedrama), prešao da to isto i istim tempom radi u „Kuriru“. To je izazvalo silno ibretenije (svi kurzivi u ovom tekstu su omaž „Famoznom“) među „našima“, ali i oduševljenje i toplu dobrodošicu među „botovima“ na sajtu „Kurira“. Jer „Kurir“ je, znate, ono za šta je svojevremeno lansiran ironični antireklamni slogan da se „prodaje na kiosku, a nisu novine“. „Informer“ i slični su došli kasnije, kao radikalizacija i totalno ogoljenje bazično istog koncepta.
E sad, da je Basara rekao da prelazi na Mračnu stranu da „prosvetljuje duhove“ u neprijateljskoj pozadini, možda bi mu neko i poverovao. Da je prostodušno rekao da ide da radi isti posao za bolje pare, sigurno bi ga mnogo ko razumeo. Umesto toga, jedan od najživljih duhova inače solidno mrtvosane savremene srpske (mejnstrim) kulture rekao je da hvata bežaniju iz „Danasa“ jer mu se ne sviđa što je tamo „sve jači uticaj Đilasa“. Kojeg, jebote, Đilasa?! Dragana, ne Milovana. E, tu smo zakolutali očima: e, Base, ajd’ nemoj, leba ti… Ili što bi ono rekao nedužni Vitgenštajn u piratskom prevodu prilagođenom na praktični srpski: ako o nečemu ne možeš ili ne želiš da kažeš nešto suvislo, radije nemoj da kažeš ništa.
Nije ova bura salonskog dometa sama po sebi čudna. Svetislav B. je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, a njegova je kolumna s vremenom postala jedna od repernih tačaka ono malo preostale „kvalitetne“, i pri tome nezavisne štampe u Srbiji. Njeno odumiranje, pretpostavljam, rastužilo bi mnoge, kao nestanak svojevrsne neformalne institucije slobodnog, individualnog mišljenja. Njena selidba, pak, nužno izaziva pozor; da je Famozno emigriralo, šta znam, na Peščanik, u „Vreme“, NIN ili na N1, ne bi bilo neke posebne drame. Da se, pak – mada je to nezamislivo u ovoj konstelaciji – obrelo u „Politici“ (tj. Rotopalanci) bilo bi to moralno i „ideološki“ više nego suspektno; kada, međutim, osvane u „Kuriru“, to je pride još i nekako… skrnavo. Ili nije? A ako jeste, zašto jeste?
Prelazak značajnog autora iz, recimo, „Gardijana“ u „Dejli Telegraf“ takođe bi izazvao šušur, proteste i razočaranja „izneverenih“: bio bi čitan kao promena strane u jednom tihom svetonazorskom ratu (ne samo između „levog“ i „desnog“, nego danas još i više između liberalnog i konzervativnog) koji je sastavni deo savremenih politkulturnih strujanja i sukoba manje-više bilo gde u svetu, bar onom koji većinski ne gladuje, ima pitku vodu i uveče leže negde gde je zimi toplo, a leti sveže.
Da li je to, dakle, Basarin „greh“? Mogao bi biti, da je ovo društvo iole „normalno“ strukturirano. Megjutoa, u patološki neuravnoteženom, disbalansnom stanju u koje je regresiralo u poslednjoj deceniji, ovo se društvo (javnost, mediji, kultura…) deli još samo za i protiv „Vučića“, pri čemu najčešće nije jasno šta je uopšte to ili taj „Vučić“ u ideološkom smislu, ali zato odlično znamo šta je u praktičnom smislu: ovaploćenje lične i oligarhijske neproglašene, a sveprožimajuće diktature, kleptokratskog antiporetka nakon kojeg teško da može ostati bilo šta osim spaljene zemlje – ali zemlje u Njihovom vlasništvu… U takvom poretku stvari, i mediji su „za“ ili „protiv“ tog „Vučića“, a sve druge razlike postaju sekundarne, ako ne i nebitne. Da li je to normalno? Nije, naprotiv, duboko je bolesno. Ali je ta bolest posledica nenormalnosti poretka, a ne obrnuto.
Nije li Basara već duže vreme nastojao da prevaziđe tu uprošćenu, da ne kažemo prostačku dihotomiju? Jeste, i to ne bez razloga i argumenata. Fundamentalni problemi ovog društva mnogo su dublji i stariji od „Vučića“ i ne bi volšebno nestali njegovim nestankom sa scene, razložno je upozoravao. Međutim, ima tu jedan problem: koliko god „Vučić“ bio više posledica nego uzrok, ništa se u ovoj zemlji ne može i neće pokrenuti u iole dobrom pravcu dok njegova za zemlju i društvo dubinski oštećujuća vladavina ne bude okončana i demontirana. Zna to i Basara odlično, samo je u nekom trenutku (opsesivno ratujući s vetrenjačama poluimaginarnih „Đilasa“) počeo da zaboravlja da to spomene u svojim kolumnama… Ili se toga zasitio, što mu dođe na isto.
I šta sad? Ništa, „eto ga tamo“. A hoću li ja čitati Basaru u „Kuriru“? Naravno, zato što me zanima, ali i zato što ga ima na sajtu, za dž. Cvonjka za to neću dati, with all due respect. A na kiosku ću, kao i do sada, kupovati „Danas“. Verujem da smo se razumeli. Ili, basarinski rečeno, to vam je, pa smočite.
