Tipično muški način ponašanja, mada ima i ženskih primeraka.
Reč je pre svega o nametanju svoje dragocene i moćne ličnosti okolini koja to ne traži, niti baš mnogo voli. Ličnost ne mora nužno da bude ni dragocena, ni moćna; bitno je da je nametljiva, drska, bezobrazna i nadrkana. U uličnom – veoma preciznom – žargonu to se zove „nepodnošljivi drkadžija“; takvi se na ulici izbegavaju – ili ih konačno nauče pameti na uverljiv način, uz lakše ili teže telesne povrede. U javnom životu, međutim, to nije tako lako i jednostavno. Pogledajte samo nametljive i dosadne tipove koji viču, hvališu se, svuda ih ima, uživaju u državnim funkcijama koje su inače drekom i kurčenjem i stekli; ne sme čovek više ni usisivač da uključi od njih. To sve sam majstor, genije, jebač, jecaj srca devojačkog i spasilac domovine. Berluskoni, Sarkozi (naročito pošto se smuvao sa onom lepoticom Karlom), kojekakvi „uspešni“ likovi poput Mrke, Tijanića, Dinkića, Šešelja, Radovana Karadžića (taj je bio šampion!) i sličnih. To ne može da odoli, a da se ne kurči okolo; jače je od njih.
Sećate li se onog magarca od „muzikologa“ koji se javno hvalisao kako je preko klavira (valjda Stenveja) navodno guzio izvesnu zgodnu sopranistkinju, pa su to tabloidi sa uživanjem prenosili? Jedan od šampiona bio je i Legija Ulemek – od samog početka: taj se kurčio bez ikakve mere i granice, drsko i bezobrazno, sve znajući ko je i šta je, ali su ovce nasedale. Ratko Mladić pretio je da će srušiti Firencu i Sikstinsku kapelu; Radovan Karadžić pretio je sličnim podvizima, uključujući i srpsku nuklearnu bombu od „crvene žive“; neumrli Komandant Arkan kurčio se „eliptonom“, tajnim oružjem koje je dobio od svog druga Žirinovskog, takođe šampiona u kurčenju. Taj „elipton“ trebalo je da proizvodi neka radionica u Šapcu, inače poznata po senzorima za dečje noše, da roditelji znaju kad se potomstvo upiškilo. Ne znam šta je dalje s tim bilo, ali nije to jedino što ne znam na te teme.
Kurčenje se – kako izgleda – u stvari isplati. Možda samo na kraći rok, ali ako čovek na vreme pobegne, nije ni to loše. Ima, međutim, primeraka kojima to polazi za rukom i na duži rok. Sva je prilika da je o ozbiljnoj veštini reč. Uzmimo, recimo, Mrku: taj godinama viče, pravi javne scene, hvališe se, kurči se, a rezultati nisu baš neki, niko mu ne veruje (kažu ankete), i šta? Ništa, eto ga opet ministar. Nebojši Pavkoviću bilo je lepo krenulo to kurčenje: pravi miles gloriosus (hvalisavi vojnik) iz rimskih komedija, poklanjao je okolo pištolje sa graviranom slikom svog lika, bacao noževe, srao kao kengur udovac (skoro kao Mrka) i – gde je završio? A tako ga je lepo krenulo… A tek Voja Šešelj…
Možda se treba upitati o uzroku i poreklu te zanimljive pojave. Kanda je to fabrički ugrađeno u muške još od praistorije, ama se u međuvremeno dovelo pod neku kontrolu kod pristojnih ljudi. Atavizam, valjda, kako se to zove: kao rep ili preterana dlakavost (čemu mnoge žene ne zameraju; dlakavosti, mislim). Dakle, kontam: jelen, srndać, jarac, ovan, muflon; svi sa rogovima i kurčeviti u borbi za naklonost ženke. Kod pauna i raznih drugih ptičurina je slično: sa repovima, bojama i zvucima koje puštaju. Da to nema neke veze sa polnim nagonom? Ko se više i bolje kurči – više će se i razmnožavati? Tako mi se nekako javlja. Šta muški homo sapiens (da prostite) ima tu da ponudi? Rogove? Bolje ne. Dlakavost? Možda… Paunov rep svoje beskonačne sujete pretvoren u društveni, finansijski, politički ili neki za to razmenljiv uspeh? Sva je prilika. U svom primordijalnom, je li, i etimološkom obliku, kurčenje je merenje dužine muškog kurca među konkurentima, da prosti vaše lice, pa čiji je duži. To, međutim, priliči klincima u poodmaklom pubertetu, a ne odraslim ljudima. Pogotovo nije primenljivo u hm… socijalnom miljeu, kako da vam kažem.
Dobro, nećemo sad da sitničarimo. Dvonogi sisar sa nešto malo mozgića ipak je evolucijski koliko-toliko baždaren da se takmiči za naklonost (ili dopuštenje) svoje ženke u tom, je li, smislu. E, sad: da li je kurčenje tu bolji način za uspeh od nekih drugih pristupa – ostaje kao otvoreno pitanje. Ima mišljenja da pamet daje bolje rezultate od gorilskog busanja u prsa dlakava i pratećeg urlikanja, na šta se danas kurčenje svodi. Ima, međutim, ženskinja kojima se te primordijalne manifestacije jako sviđaju – i to je njihovo pravo, šta ja marim? Vole „dlakave zvijeri“ (Džoni Štulić: Krvava Meri) i to ti je. Dobro, u redu je. Ostaće uvek nešto i za pažljive, nežne i duhovite muškarčiće koji to rade na pamet, a ne na krzno i rikanje.
A ona muška muka oko čije se dužine i debljine tolike brige brinu ionako služi samo zato da se na nju svrši, da prostite još jednom. I izvinite ako je nešto bilo, što kažu seljaci kad vas ispraćaju iz gostiju.
