Nikola Selaković srpskoj kulturi nije niko i ništa, nije ga srela ni u prolazu. A šta je srpska kultura Nikoli Selakoviću? O tome ne znamo ništa i ništa nas ne bi nikada ponukalo da se za to zainteresujemo, da ga evo nije postavilo za ministra kulture, što je akt čistog političkog dadaizma. Moglo ga je isto tako inaugurisati u državnog prvaka u bacanju kladiva na divljim vodama, ne bi bilo manje otkačeno.
Doduše, u zemlji u kojoj su čak i Dragan Kojadinović i Vladan Who The Fuck Vukosavljević bili ministri kulture, teško da još imamo pravo da se čudimo bilo čemu. A Maja Gojković? Drugo je Maja, pustite vi Maju, ona je bila dobra s Vorholom i Stingom.
I šta će sada srpska kultura i Nikola Selaković, kad prvi put ostanu nasamo? On ne zna i ne ume, ali mu to ne smeta da navaljuje, a ona neće, ali je niko ništa ne pita. Meni to deluje kao da su na pomolu ili bruka ili krivično delo, a možda i oboje.
Pa ipak, nije da su sve baš same nepoznanice u vezi s ovim neželjenim poznanstvom. Selaković će biti radikalski ministar u najradikalskijoj vladi Srbije još od Nikole Pašića, a zna se šta dobijete kad radikale i kulturu smestite u istu rečenicu.
Desnicu ne zanima kultura kao oruđe emancipacije, nego kao kanon gvozdenih pravila namenjenih „očuvanju nacionalnog identiteta“.
To što su se ta pravila odavno ubuđala, a nisu bila baš dobra ni kad su bila sveža, sigurno ih neće potresati.
Uostalom, u poznatom performansu koji mu je u dosadašnjem životu bio najbliža veza s kulturom, Selaković je studentkinji zaplenio flašu vode. Zašto? Zato što se radilo o „hrvatskoj vodi“, što je duboko uvredilo Selakovićevo nacionalno biće.
Igrom slučaja, ovih dana se sklapa i nova hrvatska vlada, a tvrdokorna desnica insistira na mestu ministra kulture. Biće veselo ako ga dobiju, pa onda srpski i hrvatski Selaković krenu da se gađaju flašama mineralne vode: ti mene Janom, ja tebe Knjazom.
Doduše, niti je Jana zaista hrvatska, niti je Knjaz zaista srpski. Ali šta ima veze, ni Selaković nije zaista ministar kulture.
