Foto: Milovan MilenkovićSarajevo su opsedali s okolnih brda, a ja sam bio opsednut Sarajevom. Svakog bih jutra ustajao s istim osećanjem stida, gorčine i nemoći, učeći sarajevske toponime onim redom kojim su razarani, i tako postajali breaking news
Sarajevo, naime, nisam baš dobro poznavao od ranije, iz njegovih mitskih doratnih godina. Nisam tamo ni dernekovao ni radio, nisam imao prijatelje, ništa. Moj se dvadesetsedmogodišnji nomadski jugoslovenski život odvijao mahom na transverzali koja je pratila Autoput bratstva i jedinstva, sve od Skoplja do Ljubljane, uz manja skretanja. Bosna je bila negde po strani od svega toga, a Sarajevo tek uzgredni prizor s turističke razglednice.
A onda mi je Sarajevo postalo sve, jer su ga naživo klali, tvrdeći da to čine i u moje ime. A ja nisam imao način, nisam imao glas koji se daleko čuje, da svoje ime, ma koliko nevažno bilo, od te nedužne ljudske krvi operem.
Ali zato su u Sarajevu živeli i umirali one i oni koji su bili i moj glas, i koji su govorili ono što sam ja želeo reći, samo što su njihove reči bile nemerljivo važnije i teže, ne samo zbog onoga što su bili i što jesu, nego i zato što su oni, a ne ja, bili pod granatama i snajperima, smrznuti i gladni, bez vode i struje, dok sam ja tavorio u ciničnoj bezbednosti Miloševićeve Srbije, izvoznice rata koja je svoj biznis obavljala u kešu, bez faktura.
Među tim glasovima iz užarenog karakazana, biće da je najprodorniji, najlucidniji i svakako najljući bio onaj Marka Vešovića. Nije njemu, ozbiljnom pesniku i ozbiljnom Crnogorcu (ako to nije jedno te isto) bilo toliko strašno što ga odozgo gađa ona njegova zavičajna zadribanda i budaletina, koliko to što mu ta avetinja bruka časno ime, uništavajući ono što ne razume, do čega ne može da dosegne.
Te Markove tako ljute a tako tačne paskvile, ta otvoreno prezriva i prezrivo otvorena pisma Radovanu-jadovanu i ostalim vandrumskim razbojnicima, doživljavao sam i kao moj glas, samo neizmerno važnija i jača.
Preživeo je Marko rat i ostao u Sarajevu, koje u potonjim vremenima nije baš uvek znalo šta će i kako će s njim, delom jer se Sarajevo u poraću nekako suzilo (čemu mi sa strane, a naročito s ove strane, nismo vlasni prigovarati, a ko to ne razume, ne razume baš ništa), a delom i zato što je Vešović pomalo bio težak, przničav čovek, koji je nastavio da vodi neke svoje ratove, ponajviše sa svojim zemljacima. Te familjarne rasprave brzo sam prestao da pratim, nisu mi govorile ništa važno.
Umro je Marko, stigla ga je granata sa jednog mnogo višeg mesta nego što su sarajevska brda. Ostala je jedna čudesna pesnička osobenost i osobnost, i jedna ljudska ispravnost i uspravnost koja je povukla jasnu demarkacionu liniju između sebe i fukare svojega roda, poručivši joj: to što činiš, bijedo, činiš na svoju i moju sramotu. I time je bar malo iskupio i sve nas koji smo isto to hteli da kažemo, ali je njegovo bilo da to kaže sa pravog mesta, u pravo vreme, na pravi način, onako kako to istinski pesnik, a ne manufakturista pompezne bižuterije, može i mora da čini.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Došlo je do sukoba u Užicu između građana i pristalica SNS-a koji očekuju dolazak Vučića. Za te potrebe, sklonjen je i vladika Justin. Miloš Vučević tvrdi da je policija napadnuta hladnim oružjem
Tužilac za ratne zločine Bruno Vekarić demantovao je tvrdnje koje poslednjih dana kruže medijima i društvenim mrežama – da je Aleksandar Vučić pomagao u potrazi za Ratkom Mladićem i da je upravo Vekarić razotkrio njegove navodne aktivnosti. „To jednostavno nije tačno“, rekao je tužilac
Šta god Aleksandar Vučić zbilja mislio o Ratku Mladiću, verovatno nije srećan što je ovaj umro baš pred izbore. Sada se vlasti uzdaju u „želje porodice“ koja bi mogla da „poželi“ skromnu sahranu u najužem krugu
Ministar pravde Nenad Vujić rekao je da je Srbija spremna da preuzme telo Ratka Mladića i da će poštovati želje njegove porodice
Evropska komisija je naglasila da glorifikacija osoba osuđenih za ratne zločine nije u skladu sa temeljnim evropskim vrednostima i da takvoj praksi nema mesta ni u državama članicama EU niti u zemljama kandidatima za članstvo
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
